Magazin

Mamu je Hitna odvezla u ludnicu, bila je alkoholičarka, oca i mrtvog mrzim

vedrana-rudan

Vedrana Rudan objavila je svoju autobiografiju “Ples oko sunca”. Novinarka i književnica u njoj donosi do sada nepoznate detalje iz njenog života koje su je formirali kao osobu i autoku. Odrastanje sa roditeljima alkoholičarima, smrt sestre, odlazak od prvog muža, problemi u ratnoj Hrvatskoj izazvani međunacionalnom mržnjom…

U knjizi objašnjava zašto je Vedrana Rudan – Vedrana Rudan; govori šta ju je formiralo, što obeležilo, objašnjava neke bitne vlastite izbore što ih je u životu napravila, puteve koje je birala kad se našla na raskrsnici i kako se na kraju pretvorila u tu ženu šiljastog pera, britka uma i agresivnog, vulgarnog jezika po kojem je, između ostalog, postala poznata, prenosi Jutarnji.hr.

Jezika koji je odnegovala kao vlastiti autorski izraz; crta otkud joj cinizam, ponekad i sarkazam, zašto je pristala i kako je postala dežurna aždaja od koje, čak i ako se slažu s njenim stavovima, zbog načina na koji ih servira – zaziru.

Svašta se Vedrani Rudan može napakovati, ali teško da bi je mogli prozvati za licemerje. Tako je i ova autobiografija terapeutska, ne znam, doduše, koliko za samu autorku, ali verujem donekle za to društvo – tranziciono, lopovsko, bauljajuće, ratno, postratno, kriminalno, malograđanski lažno skrupulozno, svet i zemlju koje, govoreći o vlastitom životu, Rudan opisuje.

Kako je živeti takvog stava i takvog jezika u društvu u kojem caruje licemjerje?

“Ja ne živim među licemerima. Živim samo s meni najdražim bićima. Moj muž, moja deca, moja unuka, naš pas, naša mačka. S njima živim. Ostale srećem”, odgovara na pitanje.

Vedrana Rudan odrasla je u duboko nesretnoj, disfunkcionalnoj porodici u kojoj je bilo puno nasilja, u kući u kojoj je život, kako ga opisuje – bio pakao.

Rasla je uz roditelje alkoholičare, devojčici je stub bila baka.

“Mamu su kolima hitne pomoći odvezli u ludnicu. Povraćala je jetru, imala trideset kila, crna u licu i na umoru, niko od nas nije verovao da će preživeti i prestati piti. Imala je ćerke koje je nisu zanimale, posesivnu, zlu majku, muža alkoholičara kojeg nije volela, a mogla je imati karijeru. Zašto bi prestala piti? Ja sam imala dvadeset godina i toliko sam se navikla na majku alkoholičarku da mi to više nije smetalo”, piše na početku knjige.

Majka će se, neočekivano, vratiti kao izlečena alkoholičarka, postati žena koja ni salatu neće začiniti vinskim sirćetom.

Ipak, decom se nije bavila.

“Bila je opsednuta zlom koje se njoj nanosi, zlo koje je ona nanosila nama nije analizirala. Sigurna sam da nas nije volela. …Moja je majka i sestri i meni u gene ukucala osećaj da ne vredimo. Sestra je bila obrazovana, tečno je govorila tri jezika, pročitala ko zna koliko knjiga, putovala je i želela više od svega da joj otac i majka priznaju da vredi. Nikad to nije dočekala.”

“Moja je majka iščupala ćerku iz srca. Kad se sestra razbolela, bila sam u panici. Mama, mama, sestra ima rak pluća.”

Tajac.

“Dobro, samo se ti zbog toga nemoj uznemiravati. Tu se ništa ne može učiniti, svi ćemo jednom otići.”

Nikad nisam majci rekla kako se osećala, da li u bolnici ili doma, pati li jako ili podnošljivo. Nije ju bilo briga.

“Mama, umrla je.”

Uzdah.

“Isključiću telefon da nikoga ne čujem.”

Nije otišla na pogreb.

Rudan na jednom mestu piše da je “svaki grob mesto gde živi peru osećaj krivice ili traže ljubav od onih koji im je nisu dali ili je nisu mogli dati. Mrtvima sve opraštamo jer mislimo da praštanje oplemenjuje. Kako bi mene mogao oplemeniti oprost ocu? Mrzim ga mrtvog iako sam često padala u iskušenje da mu oprostim.”

Vraćam je u razgovoru na taj pasus, autorka kaže:

“Ocu nikad nisam oprostila ono što je činio mojoj majci, mojoj sestri i meni. Vređao nas je, tukao, ponižavao na hiljadu načina. Mrtav je i zaista sam pokušavala naći u sebi snagu i oprostiti mu. Tražila sam za njega olakšavajuće okolnosti. Neobrazovani muškarac iz patrijarhalne sredine ne može biti drugačiji. Nije istina. Nisu svi muškarci zlostavljači. Umesto da oprostim njemu, oprostila sam sebi što mu ne opraštam. I osećam se dobro. Neki zločini ne zastarevaju.”

Politička naivnost

Okruglih joj je sedamdeset, unuka u kojoj uživa ima deset, ćerka četrdeset. Autobiografiju je pisala iz životne perspektive tih nemalih godina što ih je, užasnuta brojkom, skupila.

Kontemplacija o smrti je, valjda, neizbežna.

Kaže, ni za čim ne žali, jer svaku je priliku iskoristila, za nju, tvrdi, ne vredi ono “prošla baba s kolačima”, jer svaku je babu s kolačima zaustavila.

Ipak, čega joj je u životu ponajviše – nedostajalo?

“Nedostajalo mi je ljubavi dok sam bila dete. Moja sestra i ja odrastale smo pored živih roditelja bez oca i majke. Mene je, srećom, jako volela moja nona. Moju sestru niko nije voleo. Sigurna sam da je zbog toga nesretnica rano umrla. Drago mi je što smo bile jedna uz drugu i jedna za drugu do kraja.

Mislim da je u svačijem životu ljubav najvažnija. Kad te vole roditelji, kad te vole nona i nonić, ulaziš u život s ogromnim kapitalom i niko ti ništa ne može. Ljudi bez ljubavi veliki su nesretnici.

Ja uživam danas u ljubavi muža, dece i unuke. Danas ni meni niko ništa ne može.

Nažalost, živela sam u vremenima kad mi je svako mogao činiti svašta. Bila sam krhko, duboko nesretno i nesigurno biće. Moja knjiga govori o tome kako nečiji život i kad loše počne može dobro završiti. Raduje me što je moj život sretan i još traje. Šta ćeš bolje.”

Ponešto pripoveda i o vlastitoj političkoj naivnosti, kad na nekom skupu u Beču gde su istupali razni jugoslavenski novinari na pitanje iz publike je li Tuđman nacionalist odgovara da – Titov general ne može biti nacionalista.

Neće proći dugo a opatijski će HDZ objaviti da je treba – ubiti. Opisuje vremena u kojima su novinari Novog lista, i ne samo, jasno Novog lista, lovili lokalne “četnike”, imena javno objavljivali, stavljajući ljude na metu.

“Jednom su velikim slovima objavili ime ‘četnika’ iz Bakra koji je bio ‘trgovac oružjem’ i koji želi uništiti jedinu nam Kroaciju. Javila se njegova porodica, pa su onda sitnim slovima objavili da se izvinjavaju, jer gospodin nije ‘četnik’ nego hrvatski dragovoljac koji je život dao za Hrvatsku.”

Prvog muža napustila je, ostavila mu tada i decu, koju je doduše redovno viđala i koja su dolazila kod majke; otišla je s mlađim od sebe muškarcem s kojim je i danas, trideset godina kasnije, sadašnjim joj suprugom. “… tako ste mladi, a tako velikog sina imate. Otvori se, crna zemljo. Otvori se, jebena, crna zemljo. To, pomislila sam, to je to. … Izgledamo kao jebena majka i sin. Svi nas tako vide, niko mi to neće reći. Ostaviće me, ostaviće me, a vračara mi je rekla…”, skicira tako jedan od strahova o koji se spoticala po tom putu.

Kaže da na trgovinu s HDZ-om koju joj nude pokličari stranke, lekar i sveštenik, nije pristala, iako sad, kad vidi kako joj žive deca – požali. “ …

“Koji mi je kurac bio? Šta nas određuje kao ljudsko biće? Vaspitanje? Geni? Okruženje?”

Za vreme prvog popisa stanovništava, 1991., muž i ona izjasnili su se – Holanđanima, za maternji jezik prijavili su – čakavski.

Država im brzo šalje novog popisivača, iz službe misle da je onaj prvi “malo popio”. Njih se dvoje tvrdoglavo opet izjašnjavaju čakavcima, Holanđanima. Njega, pravnika, potom zovu iz Republičkog tužiteljstva, traže da “uskladi personalni karton”, jer mu je u rubrici nacionalnost pisalo Jugoslaven, a toga više, eto, nema.

“Od mene nećete napraviti ni Srbina ni Hrvata jer nikad nisam bio ni jedno ni drugo. Šef mu dobronamerno savetuje da se ne zeza, da napiše bilo šta. … “Nakon dva dana faksom mu je dobri stari Šeks poslao otkaz uz obrazloženje da je pet godina pre u jednoj optužnici stavio zarez u petom redu, a po njihovom mišljenju trebalo je u četvrtom. Ili tako nekako”, tako su, eto, prolazili Srbi i Holanđani.

Opisuje to doba u kojem je bilo važno spasiti glavu. I hrvatsku i srpsku. Srbi beže iz Rijeke, iz straha od onoga što bi im se moglo dogoditi.

Preuzeto sa jutranji.hr

Nastavak teksta čitajte ovde.

PARTNERI SAJTA


378 Shares
378 Shares
Share via
Copy link