Vasa Stajić je život posvetio Novom Sadu i Vojvodini, a njegov grob progutao je zaborav

Velik čovek beše Vasa Stajić, Vojvodinu i Novi Sad zadužio je bar koliko i Svetozar Miletić, ali izgleda da je onako “srdito otporan i uporan”, kako ga je svojevremeno opisala Isidora Sekulić, nekako skrajnut.

Teško da bi se drugačije mogla objasniti činjenica da je mesto na kojem počiva znameniti srpski pisac, filozof i rodoljub, blago rečeno ruinirano.

Neugledna kamena ploča prekrivena je mahovinom toliko da se ime jedva nazire, a utisku propadanja dodatno doprinosi naherena klupa pored groba na koju odavno nije seo niko kome je stalo do pokojnika.

BAR PRISTOJNO

Da, dobio je ulicu, podignut mu je spomenik, ima bistu ispred Matice srpske, po njemu se zovu škole u Novom Sadu i njegovom rodnom Mokrinu, tu je i Vojvođanski kulturni klub “Vasa Stajić”, reklo bi se, ukazane su mu sve počasti…

Ali, ono što ga razlikuje od drugih velikana, jeste činjenica da se slabo mari za to da večno počivalište Vase Stajića, ako ništa drugo, izgleda bar pristojno.

POZLAĆENA SLOVA

Da, pristojno, kako je recimo, uređena porodična grobnica u kojoj su sahranjeni Svetozar Miletić, kćerka mu Milica i njen muž Jaša Tomić, koji je braneći čast svoje žene oduzeo život svom političkom protivniku Miši Dimitrijeviću.

Na spomeniku ocu Svetozaru, kćerki Milici i zetu Jaši, inače i antisemitski nastrojenom, imena su odskora istaknuta pozlatom, a grob se održava kako i dolikuje ličnostima koje su stvarale istoriju Vojvodine.

Tu su i večne kuće pedagoga i prosvetitelja dr Đorđa Natoševića, vernog Miletićevog saradnika Mihaila Polita Desančića, književnika Jakova Ignjatovića, gradonačelnika Novog Sada i osnivača Srpskog narodnog pozorišta Stevana Branovačkog, Josifa Runjanina, autora srpske himne Bože pravde…

U ČEMU JE PROBLEM?

O spomenicima ovih značajnih ljudi se brinu oni kojima je stalo do toga da se njihova večna kuća tretira po zasluzi.

Zašto Vasa Stajić, glavni sledbenik ideje Svetozara Miletića i najvatreniji borac za srpsku Vojvodinu, nije među njima?

Zasluge mu niko ne može poreći, u čemu je problem?

BOLJE IŠTA, ALI NEMA NIŠTA

Doduše, pre dve godine delovalo je kao da će se nepravda konačno ispraviti. Međutim, kako sada stvari stoje, biće po onoj staroj – “čekaj, magarče, dok trava naraste”.

Naime, Zavod za zaštitu spomenika kulture raspisao je početkom 2019. godine tender za sanaciju nadgrobnih spomenika Vase Stajića i dr Milana Petrovića na Uspenskom i Jovana Hranilovića na Grkokatoličkom groblju.

Posao je dobila firma “Granit Liješće” iz Sremske Mitrovice, a ukupna vrednost sanacije procenjena je na 353.930 dinara, za sva tri nadgrobna spomenika. Ako se znaju današnje cene, skromno da skromnije ne može biti, ali bolje išta nego ništa.

I DALJE NEDOPUSTIVO ZAPUŠTEN

Procedura je završena u julu 2019, određen je i rok za završetak od 30 dana, ali nadgrobni spomenik Vase Stajića do dana današnjeg stoji onakav kakav je bio – nedopustivo zapušten.

I njegov sused u smrti, dr Milan Petrović, nije bolje prošao, ali grob mu je u koliko-toliko pristojnijem stanju. Bar se vidi ime.

TRN U OKU SVIMA

Nema te vlasti kojoj je Vasa Stajić bio po volji. Siromašni dečak iz Mokrina uspeo je, zahvaljujući upornosti, vrednom radu i pomoći dobrotvora, da se upiše na peštanski univerzitet, gde je izučavao prava, filozofiju, romanistiku i germanistiku.

Studije je potom nastavio u Parizu, kasnije u Lajpcigu, a na putovanjima po Evropi usvojio je ideje socijaldemokratije i vatreno se zalagao za radnička prava. Bio je nepotkupljivi liberal čvrstih ubeđenja i veliki borac za prava Srba u Austrougarskoj.

Zbog širenja “antidržavnih” ideja među omladinom isterivan je iz škola u kojima je radio kao profesor, a ugarske vlasti su ga više puta hapsile i zatvarale.

U NEMILOSTI KRALJA

Iako je posle I svetskog rata učestvovao u pisanju dokumenata za mirovnu konferenciju u Parizu, kralj Aleksandar je odbio da primi Vasu Stajića kao člana delegacije Narodnog veća kada su se pravili dogovori oko formiranja Kraljevine SHS.

Nije mu se dopadao Stajićev stav da bečki i budimpeštanski centralizam ne sme da bude zamenjen beogradskim i da Vojvodina mora da bude ravnopravna sa Srbijom, Slovenijom i Hrvatskom, kao svojevrsna tampon zona.

Nakon ujedinjenja radio je kao profesor u novosadskoj Muškoj gimnaziji, a paralelno je obavljao funkciju sekretara Matice srpske i uređivao časopis “Letopis”.

Nekoliko godina kasnije, pokrenuo je novine “Nova Vojvodina” i krenuo u obilazak sela osnivajući lokalne sekcije Matice srpske i zalažući se za otvaranje biblioteka.

DOŽIVOTNO I KRATKO

Predsednik Matice postao je 1935. godine, a posle rata, čiji je jedan deo proveo u partizanima, imenovan je za doživotnog rukovodioca te kulturne ustanove. Na tom mestu ostao je samo dve godine: umro je 1947., neshvaćen i skrajnut i od nove vlasti.

Ipak, priča se da je posle jednog sastanka s Titom Vojvodina dobila veću autonomiju, ali da je s priličnom ljutnjom odbijen Stajićev predlog da se pokrajini pripoji Baranja.

Vasa Stajić je napisao preko 100 naučnih radova i dvadesetak knjiga, među kojima su najpoznatije “Novosadske biografije” o znamenitim novosadskim porodicama, kao i biografije Svetozara Miletića i Jovana Jovanovića Zmaja.