„Kortni Kardašijan je nakon udaje na svoje prezime dodala prezime svog supruga Travisa Barkera. Ali, zašto? Ja sam u dilemi posle ove vesti“, ovako započinje svoju kolumnu Viktorija Ričards za „Independent“.
Kortni je promenila i ime na svoj Instagram nalogu nakon svečanosti u Portofinu na severozapadu Italije tokom vikenda. Takođe je postavila fotografiju para uz natpis: „Predstavljamo gospodina i gospođu Barker“.
„Ja sam živela u nadi da brak postaje sve progresivniji – barem kada su žene u pitanju. Ali, Kardašijanka je odlučila da doda prezime svog novog muža, umesto da promeni svoje u potpunosti.
Prema nedavnim podacima, broj žena koje se nakon udaje odlučuju da pored prezimena supružnika uvrste i svoje raste, prenosi Blic Žena.
„Deed Poll Office“, advokatska kancelarija specijalizovana za promene prezimena objavila je statistiku koja pokazuje da su zahtevi žena da zadrže svoje devojačko prezime uz prezime supružnika (umesto da ga potpuno promene) porasli za 30 odsto između 2020. i 2021.
Na kraju krajeva, 2022. godina: nijedna žena ne bi trebalo da se odrekne sopstvenog identiteta zbog identiteta svog muža. Mi nismo pokretnina.
I govorim iz iskustva, jer sam prošla kroz heteronormativne rituale braka, baš kao i mnogi moji prijatelji i vršnjaci.
Kada sam se udala 2009. godine, promenila sam prezime u muževljevo u službenoj evidenciji – u pasošu…. Ali, nikada se nisam osećala ispravno. Nikad se nisam osećala kao „ja“.
A, kako bih i mogla? Imala sam svoje ime, svoj identitet 30 godina. Ipak, očekivalo se da ću preko noći postati neko drugi.
Uopšte nije imalo smisla. Već sam bila deo porodice mog (tadašnjeg) muža, pa zašto sam onda morala da se odreknem imena koje me je nosilo od rođenja? I tako, ispravila sam to (ili, kako ja vidim: ispravila pogrešno).
Promenila sam svoje prezime ponovo putem dokumenta za neznatnu sumu od 36 funti – i odmah sam se ponovo osećala kao „ja“. Pozvala bih svaku ženu da učini isto.
Naši identiteti su najvažniji – pa zašto ih se žene tako lako odriču? Nemam jednostavne ili sveprisutne odgovore, ali mogu vam reći šta mislim, nakon 10 godina razmišljanja otkako sam se udala.
Verujem da sam, kao i mnoge druge bila potpuno zaokupljena konceptom „tradicije“.
Brak, u stvari, nikada nije trebalo da bude o ljubavi i vrtoglavoj snazi osećanja, o pronalaženju „srodne duše“.
Prvobitno značenje braka bilo je posedovanje. Brak je osmišljen da ženama pruži ekonomsku sigurnost; preneti odgovornost za ženu sa oca na muža.
Podržavam pravo svake žene da napravi lični izbor o tome da li će se udati ili ne – ali čvrsto verujem da nijedna žena nikada ne bi trebalo da uzme prezime svog muža.
To je zastarela tradicija koja treba da prestane; jer služi samo za jačanje štetnih rodnih stereotipa.
Pogledajte samo šta se dešava sa našom decom kada im pripisujemo stroge društvene uloge:
Lego-ova zabrinjavajuća analiza skoro 7.000 roditelja i dece uzrasta 6-14 godina u Velikoj Britaniji, SAD, Kini, Japanu, Poljskoj, Češkoj Republici i Rusiji otkriva da dok su devojčice sticale samopouzdanje kroz igre, željne da istraže širok spektar aktivnosti, isto nije važilo za dečake – u stvari, 71 odsto dečaka se plašilo da će biti ismejani ako se igraju sa onim što su opisali kao „igračke za devojčice“.
Važnije je nego ikada da razmišljamo o tome šta modelujemo svojoj deci. Na kraju krajeva, mizoginija šteti i muškarcima i ženama – a brak je ukorenjen u mizoginiji.
Ne verujete mi? Samo pogledajte istoriju toga.
U ovoj zemlji (Velikoj Brtaniji), udajom, žene su stekle dom i (u nekim slučajevima) relativno bogatstvo, ali su izgubile pravo na identitet.
Njihovi muževi su postali njihovi zakonski staratelji, „dok nas smrt ne rastavi“. To je nasleđe koje je dovelo do toga da su žene izgubile svoja imena – zašto onda još uvek insistiramo na tome da se to održava u današnjem navodno progresivnom i prosvetljenom društvu?
Kada pitam prijateljice zašto žele da promene imena, one kažu da žele isto prezime kao i njihova deca; ili žele da budu viđeni kao „ujedinjeni front“ ili „porodična jedinica“.
Shvatam to – ali to me i dalje čini nemirnom, jer je to samo još jedan način na koji se od žena očekuje da napuste sopstveni identitet i stope se sa identitetom svog supružnika, baš kao što se od majki očekivalo da odustanu od svog prava da budu imenovane na venčanim listovima njihove dece (srećom sve dok nije došlo do promene 2021.).
Ima onih koji zadrže svoje ime, naravno, i onih koji smisle dobrodošao novi aranžman, kao što je par na Tviteru koji je „zamenio“ prezimena; ili par koji poznajem koji je uzeo imena jedno drugom pa su oboje bili prepisani crticom.
Na drugim mestima, na primer u Holandiji, pitaju vas koje ime želite da koristite. U Švedskoj žene tradicionalno zadržavaju svoje prezime. Davn O’Porter je možda najpoznatiji primer jedinstvenog shvatanja konvencije: dodala je „O“ kada se udala za Krisa O’Dovda.
Slavim one koji pokušavaju da sruše tradiciju, kao što je Luis Hamilton – sedmostruki svetski šampion je u martu objavio da menja ime u čast majčinog prezimena: Larbalestier.
Možda smo postigli određeni napredak sa ovim ohrabrujućim statističkim podacima o ženama koje su se odlučile da se zovu ili zadrže svoja prezimena, plus dodavanje imena majki u zvaničnu dokumentaciju, ali ne bi trebalo da čekamo da zastareli, patrijarhalni običaji postanu izuzetak, a ne norma.
Promena treba da bude društvena, i treba da bude instinktivna. Sada je na ženama da kažu NE“, napisala je Viktorija Ričards u svojoj kolumni za „Independent“.
A da li ste vi saglasne/i sa Viktorjinim stavom?
Dodaj komentar