Magazin Novi Sad

Urušavaju se novosadske lepotice, niču metalne kapije što se daljinskim otvaraju

Značaj nasleđenog ne može se meriti u sadašnjem vremenu. Svesni su toga ljudi koji su za nasleđe zaduženi ali i mnogi drugi koji osećaju čvrstu ukorenjenost u podneblju pod nama. Već previše vremena svedoci smo propasti izuzetno značajnih spomenika kulture i umetnosti, ne samo kod nas. Sa svih strana su se okomile ale raznih pritisaka i profiterskog izgovaranja, što nemilosrdno ruše dotrajale zgrade, prekrajaju parkove i seku šume podižući nova staništa toliko neophodna za dalji društveni razvoj.

Gradske vizure su se oduvek menjale. Takve promene bile su rezultat unapređivanja i modernizacije. Naravno, ne uvek.

Na svu sreću, u Novom Sadu prepoznajemo još uvek takve tragove koji i danas opstaju u smutnom urbicidnom vremenu. Neki od malobrojnih arhitektonskih primera opstali su u starom novosadskom jezgru nakon bombardovanja Novog Sada sa Petrovaradinske tvrđave u revolucionarnoj 1849. godini. Praktično se mogu prebrojati za jedan nervozni minut.

Dalje ugrožavanje nije dolazilo isključivo u ratnim i burnim epohama. Bilo ih je i u doba socijalizma kada su se bulevari protezali posred prirodno zagrljenih novosadskih ulica, kada je stradala i jedinstvena Jermenska crkva 1963. godine. Iako obnovljena nakon revolucionarnog bombardovanja, Jermenska crkva nije ostala da svedoči u sadašnjem vremenu.

Nestala je i zgrada uz nju naslonjena pod galensovskim zabatom i zamahom.

Кoračajući Dunavskim parkom danas gazimo po glatkim komadima crvenog mermera, ostacima spomenika sa jermenskog groblja. Ti krupni ulomci identiteta poslužili su kao građa za bezazlenu novosadsku promenadu. Osam kamenih lobanja i četiri udvojena mermerna goruća srca na izmeštenoj grobnici familije Čenazi s kraja XVIII veka, uz natpis Nerazdvojivo kao da ukazuju na slabost onih koji nastoje da razdvoje prirodne celine unutar grada. U središtu onoga što se pod egidom Atine Palade, zaštitnice gradova i umetnosti oduvek nazivalo Ars regia. Umetnost uzvišene kraljevske snage, mesto u kome je prestala da deluje neograničena vlast materijalnih i zemnih sila.

Poznato, zar ne?

Sila umetnost ne voli i prošlo je previše vremena odkada je pravi smisao grada značio da čovek učestvuje u kolektivnom posvećenju. Od tada čovečanstvo slepo veruje u primarno svojstvo provincijskog života.

I porta Uspenske crkve je u tom projektu nestala a ograda njena od kovanog gvožđa služila je kao zabran na vikendaškim fruškogorskim padinama. Brisanje dela Jevrejske ulice pamti očajni nepristanak njenog stanovnika koji je zatvoren ostao u svojoj zgradi. Uzalud su bili protesti. Pojedine stare slike u pozlaćenim ramovima razvučene su nakon rušenja. Nemilosrdni “napredak” je ispred sebe uklanjao deo starog gradskog poretka. Iza sebe “napredak” je imao sistem.

Danas iza “napredovanja” često stoji i pojedinac. Prilično imućan s namerom da postane najbogatiji u svetu koji novac ceni više nego ikad. I tada odjednom gledamo kako se iz starih gospodskih novosadskih kuća širi neprijatan miris. U tom zadahu mogu se preračunati mnogostruki kvadrati umnoženi u pohlepnoj računici. Urušavaju se same od sebe lepotice modernističkog graditeljstva kao ona u Gajevoj ulici, recimo. Na njihovim mestima niču nove, komforom osveštane zgrade sa vijugavim stazama ka podzemnim garažama i šipkastim metalnim kapijama što se daljinskim pred nama otvaraju.

Počele su da niču spratnice i u nekadašnjim ulicama gde se prodavala ljubav a koje danas nose imena slikara Arsenija Teodorovića autora nacrta za klasicističke portale Almaške crkve. U poslednje dve decenije nestali su čitavi novosadski kvartovi. Nazubljen novograđevinskim udarima Novi Sad panično pliva kao i ranije, ostavljajući vreme ispred nas da oceni karakter neminovne transformacije.

Mladi grad Novi Sad nastao je u senci Petrovaradinske tvrđave, izgrađene na steni čvrstoj kao vera kao vojni bedem nikad dovoljno iskorišćen, sa jedinstvenim satom kao putokazom iznad dunavskog vodotoka. Mnogo pre nego je postala sadržaj svakog bedekera, crna kapa petrovaradinskog sata oduvek je predstavljala stožernu snagu skoncentrisane energije. Istraživači neobičnog spominju da su miniranjem srednjovekovnog grada Žrnova na Avali i instalacijom Njagoševog mauzoleja na Lovćenu prekinute energetske tačke srpskih zemalja.

Кoliko bi različitih nacionalnosti izgubilo sopstveni energetsko kulturološki tok i nerv, kada bi, daleko bilo, nestao sat sa obrnuto postavljenim skazaljkama?

Кoliko bi vredeo kvadrat na ivici platoa Petrovaradinske tvrđave?

Zapravo, tačnije pitanje bi bilo: na koliko je procenjen kvadrat u lagumima Petrovaradinske tvrđave?

Da li bi, po starini, tamo kvadrat vredeo manje od placa na kome su Jezuiti/Isusovci u periodu od 1693. do 1773. godine podigli barokni letnjikovac u Starom Majuru, pre nastanka Novog Sada?

U vremenu kada su Turci istisnuti pod vođstvom Evgenija Savojskog 1716. godine, od vremena Bogorodice Pobednice stoji Špilerkina kuća, kasnije prozvana Špilerova po Tiboru Špileru koji se zanosio da u njoj osnuje muzej. I drugi su se zanosili ovom mišlju zbog predmeta koji su se u njoj nalazili sa središtem u bivšoj kapelici građenoj na svodove. Turski stil letnjikovca (za koji danas stručnjaci pretpostavljaju da je bila škola), baš kao i somborska Turska kuća ili Stara pošta iz 1789. godine, odvodi nas ka međurazdoblju kultura, u vreme sudara civilizacija. Podseća nas na raritetne primerke arhitekture davno iščezle sa mape našeg kulturnog nasleđa.

Imamo li pravo da dozvolimo pojedincu da raspolaže našim kulturnim nasleđem? Кoliko će vremena proći do paljenja alarma koji će oglasiti da je najstarija kuća na ovim prostorima kvazinevoljno i na biberni crep „progledala“ i da joj se krov sam od sebe otvorio?

Da li su zakonske regulative, propisi i proglašavanja za spomenik kulture koji predstavlja deo zaštićene okoline prostorne kulturno-istorijske celine „Petrovaradinska tvrđava sa podgrađem“ dovoljne da odbrane naše neprocenjivo i narazdvojivo (reč sa spomenika Čenazi) imućstvo koje nas jedino u budućnosti može činiti ljudima. Građanima svesnim harmoničnog višeglasja u univerzalnoj ljudskoj zajednici. U gradu kome ne smemo dozvoliti da postane ordinarno mesto zajedničkog stanovanja.

Postojanost ideje očuvanja ponajbolje bi mogli ilustrovati dvema kamenim loptama koje podupiru znamenitu Špilerkinu kuću u dnu zidane kapije uz mistični nagoveštaj nedovoljno proučenih simbola u uglovima zasvođene „velike sale“, u kućištu naše zapostavljenosti.

Autor: Danilo Vukasnović, izvor: Facebook

Grad koji se širio rušenjem: Novosadska pozorišta, crkve i dvorane kojih više nema

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

13 Shares
Share via
Copy link