rad na kruzeru
Magazin

Uroševa iskrena ispovest o radu na kruzeru mnogima će otvoriti oči

Kada sam pozvao Uroša Jelića, javio mi se sa Floride. Nosi naočare za sunce i belu košulju, sakriven pod nadstrešnicom lokalnog kafića u potrazi za internetom i skloništem od sunca.

Prošlo je više od pet meseci od kad je dobio poziv za Aljasku i pošao u avanturu tokom koje je vozio bajs po Golden gejtu, skakao iz aviona u Meksiku, sunčao se na plažama Kalifornije, mrznuo pred glečerima Aljaske. Ali to nije ni delić priče o životu na kruzeru, počinje svoju priču Stefan Milenković za portal Noizz.

Na kruzeru, umesto na ispitu

Uroš (25) je do pre pet meseci bio običan momak, poput bilo koga od nas. Generacija koja pokušava da utaba za sebe put u ovom beznađu. Kada je shvatio da nema mogućnosti da nastavi studiranje, odlučio je da skupi kintu za kruzer i aplicira.

U međuvremenu je životario, radio poslove koje verovatno nikada ne bi ni pomislio da će raditi, ali sve zbog višeg cilja.

– Posao u kancelariji mi ništa ne predstavlja. Nisam hteo da radim za 30, 40 hiljada i budem vezan za prostoriju, jer ceo život vozim bicikl. Trebalo mi je akcije, i znao sam kako to da dobijem – počinje Uroš svoju priču.

Odradio je lekarske preglede, sakupio svu dokumentaciju i čekao. Za njega, iščekivanje je trajalo kao večnost pa se tokom razgovora nekoliko puta prisetio koliko mu je nervoze stvarala misao da je još uvek na listi čekanja.

Danima, mesecima se odužio njegov odlazak i čekanje poziva, koji je došao kada se najmanje nadao.

– Blejim jedan dan u parku i zvoni mi telefon. Kažu mi da budem za dva dana na Aljasci. Odmah sutradan sam seo u avion i krenuo – počinje Jelić svoju priču, dok se u pauzama javlja ljudima koji prolaze ulicom, potpuno opušteno, kao da je rođen tamo.

Dolazak na kruzer

Prvih mesec dana ujedno su i najgori. Prvi put se vozio avionom, a nekoliko sati posle toga ušao je na kruzer. Čitav mesec mučila ga je morska bolest dok se nije navikao na otvoreno more, i život koji nemilosrdno lomi i jača one koji se odluče da plove svetom.

Po dolasku rečeno mu je šta da radi. Za tren oka je zaboravio na život koji je vodio u Srbiji, i to mu je i dalje veliki trip. Drugi mu pere odeću, sprema hranu i brine o kabini. Zato je izgubio osećaj o stvarnom životu u kom ipak o svemu mora da vodi računa. Ali, kruzer je ono što mu je trebalo da se trgne.

Na kruzeru radim kao fotograf i snimatelj, i najviše me ubija to što stalno moram da budem tu. Nasmejan po čitav dan, i spreman da prodam sve što od mene traže. Inače, najveća obaveza kada dođeš na posao je da se prijaviš da si tu, i da se na kraju dana odjaviš, jer se o tome baš vodi evidencija – objašnjava momak poreklom iz Ivanjice.

Međutim, koliko god naivno zvučalo fotografisanje putnika, Uroš mora da radi i kao prodavac jer, kako kaže, sve se svodi na to da li umeš da zaradiš pare.

Bez slobodnih dana

Nema slobodan dan, a kada dobije nekoliko sati off, onda ih provodi u teretani, ili jednostavno kulira na terasi. Verovatno će mnogi pomisliti zašto ne ode u sobu da spava, ali to je manje interesantno.

View this post on Instagram

@danbilzerian 😎

A post shared by @ ursjlc on

– Kabina ima dva kreveta, WC i televizor, sve to zbijeno u osam kvadrata. U njoj samo prespavaš, nemaš šta drugo da radiš. Nema razloga da tu provodiš vreme jer su na brodu svi gosti u gasu.

Nasmejani su, nema onih ortaka iz kraja koji na svako pitanje odgovaraju istim tonom, bez ikakve radosti i raspoloženja. Od kada sam došao nijednom nisam bio nervozan. Ali, sve u svoje vreme.

Prošlo je tačno pet meseci ugovora, od osam, i to je dovoljan period da štošta počne da ti nedostaje – iskren je Uroš.

Svako ima svoju priču

Na kruzeru hiljadu ljudi radi deset sati dnevno, a spava pet. I svi su različiti sa svojim pričama. Neke su opasno lude, jedni su pobegli od nekoga, drugi nemaju nikoga, ali su svi zajedno našli lep posao, platu, stan i hranu.

Izolovanost te natera na mnoga iskušenja, ali Uroš nikada nije imao loša iskustva sa kolegama jer, kako kaže, trudi se da bude izvan svega.

– U svom poslu ne zavisim od mnogo ljudi, imam nekoliko kolega koji su manje-više okej. Neki su srećni, neki nisu. Ko nije, ide kući pre roka, jebi ga.

A šta kada nisi srećan?

Tačka pucanja

Došao je taj peti mesec, a Uroš počinje da se lomi. Sve što ste slušali o osećanju izolovanosti i otuđenosti počinje da se ostvaruje, hiljade nepoznatih lica svakog dana zahtevaju da budeš na visini zadatka, a Urošu je samo jedno na pameti, da zapali kući.

– Život na brodu zahteva žrtvu, jer bukvalno menjaš život za pare. Nemojte da lažete sebe, jer kruzer nema nikakve veze sa pravim životom. Zatvoren si, i oko tebe je beskrajno prostranstvo. Nemaš gde da pobegneš.

Ja sam upao u krizu posle pet meseci jer mi je bilo preko glave i posla, i nespavanja, i foliranja da gosti ne izvale da sam umoran ili nervozan, jer ipak radiš sa njima i moraš da im pružiš najbolje iskustvo.

Užasan mi je osećaj da nemam slobodu! Ne mogu da izvozim bajs negde na vrh planine, prošetam… Muka ti je od pravila.

Ipak, nijednog trenutka nije zaboravio zašto je krenuo u plovidbu, pa samim tim nije dozvolio da ga mračna razmišljanja pokolebaju. Bez obzira na to koliki stres da prolazite, u društvu je uvek lakše, a Uroš je utehu pronašao u tome što nikad nije sam.

– Mnogo nas je pa se utešim. Ipak i tada pomisliš „zajebi sve, idem kući“. Taj momenat je važan da nađeš sebi hobi. Odeš u teretanu, igraš PlayStation, nađeš devojku, ne znam… Svako ima svoj način da prevaziđe krizu.

I dalje sam na brodu, imam platu dovoljnu da sebi obezbedim kvalitetan život na kopnu i šta ćeš više? „No money, no honey“ što bi rekli ovi moji ovde.

Pored društva i porodice, nedostaju mu izlasci i slobodni dani. Iako je na kruzeru odmor samo nedostižni san, Uroš kaže da nikada ne bi rizikovao da izgubi mogućnost plovidbe okeanima. To znači da se u potpunosti odrekao alkohola i drugih poroka koji su na brodu prisutni kao i na kopnu.

Svi zaposleni na kruzeru u slučaju nesreće rade alko-test, kako bi se utvrdilo da li su bili pod uticajem opijata. Često se desi da neko baš na taj način dobije šut kartu, ali Uroš zna svoje prioritete.

Avantura i poznanstva za budućnost

– Ne moraju ništa da me plaćaju, došao sam zbog avanture i dovoljno je da me vode na sva moguća mesta. Brate, vozio sam bicikl preko mosta u San Francisku, nešto o čemu sam sanjao kao klinac. Imam nekoliko ortaka koje sam upoznao na kruzeru i često sam sa njima.

View this post on Instagram

usro sam se

A post shared by @ ursjlc on

Jednog dana kada mi sve ovo bude dosadilo, napravio sam dovoljno prijateljstava da uvek mogu da se opredelim za nešto drugo. Neko će ti uvek reći da je na kruzeru sranje, ja sam tu i dobro je, ali nije za svakoga – zaključio je Jelić.

Srbin na kruzeru zbog greške lekara prošao kroz pravi pakao

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Share Follow Tweet Share Share