Kada je pre četiri godine završio Lovni turizam na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu, nije ni sanjao da će nekoliko godina kasnije raditi kao pomoćnik konobara u restoranu na kruzeru i da će mu to omogućiti da vidi Barselonu, Rim, Palma de Majorku, Kan, karipska ostrva…

Oduvek sam voleo prirodu i životinje. I zaista sam verovao da ću nakon studija uspeti da nađem posao u struci, na primer da radim u okviru nekih lovišta. Ali, od toga nije bilo ništa, koliko god sam se trudio. Onda sam počeo da radim razne poslove da bih zaradio, od konobarisanja do vožnje traktora u voćnjaku. I to je trajalo par godina, dok jedne večeri nisam dobio mejl i u njemu konkurs za posao na velikom brodu, kruzeru, započinje svoju priču 29-godišnji Mihal Mimi Supek iz Čelareva.

Sve je teklo brzo

Nisam se dvoumio nijednog momenta, konkurisao sam za posao. Bio je mart, 2015. Slušao sam do tada priče o radu na brodovima, da je naporno, da je veliki pritisak, da je teško biti odvojen mesecima od porodice, prijatelja… ali to me nije pokolebalo, jer sam želeo da zaradim novac i da probam nešto novo. Uz to, rad na brodu donosi jedno veliko iskustvo i mogućnost da vidiš neke gradove koje možda dok si živ ne bi video.

Već posle dva dana dobio sam poziv za probni intervju u Beogradu. Tamo su nam testirali znanje engleskog jezika, ništa strašno, u pitanju je osnovno poznavanje. Stavljali su nas u razne situacije koje bi se mogle dogoditi na brodu, primera šta bismo rekli putniku koji se izgubio na brodu, koji ima primedbe na rad i slično… Nakon dve nedelje usledio je glavni intervju na kom su ponovo razgovarali sa nama na engleskom, pričali su nam kako bismo trebali da se ponašamo na brodu, koja pravila važe… ujedno i intervju i obuka. I onda su nam rekli da čekamo na poziv, ako smo prošli. Do poziva, koji obično bude dva meseca nakon intervjua, niko od nas ne zna gde će putovati i koliko dugo će ugovor trajati, to se saznaje kasnije.

mimi-supek

Pola dana za pakovanje

Bio je kraj avgusta 2015, deset ujutro. Probudio me je telefon. Čuo sam ženski glas kako mi govori: „Sutra imaš let iz Beograda za Rim, tamo uplovljava brod na kom ćeš da radiš.“ Bam! To je bilo neverovatno naprasno. Obično su obaveštavali nedelju dana ranije, ali eto ja sam izgleda bio izuzetak. Tek tada sam prvi put osetio adrenalin. U to vreme sam, zbog posla u jednoj novosadskoj piceriji, živeo u Novom Sadu. U sekundi sam pomislio hiljadu misli, stvari treba vratiti kući za Čelarevo, isprazniti stan, obavestiti gazdu da sam dobio posao, garderoba nije oprana, spakovana, šta ako nešto zaboravim… a onda sam udahnuo i smirio se. Nisam osećao strah, iako je to zaista bio put u nepoznato. Valjda nisam imao ni vremena za to.

Roditelji su mi od početka bili velika podrška, tako je bilo i ovog puta.

Bez svetla u kabini

U Beogradu na aerodromu čekala ga je karta za Rim.

Prenoćili smo u hotelu, a ujutru smo se ukrcali na brod. Kako je izgledao? Uf, ogromno. Kao neki ogromni soliter na vodi, zapravo više spojenih solitera, ne znam ni kako bih opisao. Osetiš se ko mrva kada stojiš ispred njega, što je i logično ako imamo u vidu da je visok preko 60 m, dugačak 400 m i širok oko 40 m.

kruzeri

Kabina ili soba u kojoj sam bio smešten sa još jednim momkom srpskog porekla bila je minijaturna, klaustrofobična, tek tolika da stanu dva kreveta, ormar, tv, mali stolić i kupatilo. Bez prozora. Kada bismo ugasili svetla, zavladao bi mrkli mrak. U početku mi je sve to bilo zastrašujuće, ali sam se vremenom navikao. Zapravo, nakon posla mi je prijalo da imam mrak u sobi, ako je napolju dan, lakše bi i bolje spavao. Uostalom, vreme koje posada provodi u sobi je minimalno. Tu smo uglavnom da prespavamo.

Deo broda u kom je smeštena posada je jednoličan. Dugi hodnici, vrata od kabina, lift, stepenice i sve to identično na nekoliko spratova. Prvih dvadesetak dana sam nekoliko puta zalutao, ako bi omašio jedno skretanje, bilo bi mi teško da nađem kabinu koja se, uzgred, nalazila na 14 spratu. Mene je sve to podsećalo na hodnike i pogone neke fabrike, jer su svuda iznad glave cevi, ogromne i dugačke. Staneš i gledaš, ne znaš šta je napred, šta nazad. Ali, vremenom se naučiš. Imali smo menzu u kojoj smo se hranili, kafić koji je noću radio i kao diskoteka, teretanu, internet kafe…sasvim dovoljno obzirom na manjak slobodnog vremena.

mimi-menza

Bez slobodnog dana

Priče o tome da se na kruzerima mnogo radi uglavnom su tačne. Ja sam radio prvo kao restoran stjuart, da bih sa drugim ugovorom bio unapređen u pomoćnika glavnog konobara u restoranu. Tada sam radio i po 13 sati dnevno sa kratkim pauzama, bez slobodnog dana. Ono što je pravilo jeste da posada u roku od 24 sata (toliko na brodu traje radni dan) mora imati šest sati odmora spojeno. To te nekad zapadne preko dana, a nekad noću, nema pravila. Pritisak je velik i od šefova i od gostiju. Moraš uvek biti nasmejan, šta god da se dešava i kako god da se osećaš. Posao nije smeo da trpi.

mimis

Imali smo vremena da kada brod uplovi u luku izađemo na tlo, obiđemo grad, odemo na ručak, popijemo piće…Naravno, ako u tom momentu ne radimo. Brod na kom sam ja radio imao je rutu od Italije preko Francuske do Španije, tako da sam video Barselonu, Kan, Palma de Majorku, Rim… Cene u tim gradovima jesu visoke, ali se uvek može naći neki zavučeni kafić u kom je espresso na primer 1.5 evro, dok je pivo dosta skuplje i kreće se od 4 evra. Pred početak zime brod je otplovio u Ameriku, devet dana preko Atlantskog okeana, na karipska ostrva i tu smo plovili sve do aprila.

Mihal

Falila mi je dobra hrana

Dok gosti Englezi na primer očekuju da im servirate vruću hranu na toplom tanjiru, posada je jela u menzi u kojoj je hrana manje više imala isti ukus. I pile, i svinjetina, i junetina sve je bilo pripremano tako da ima isti ukus, ponekad kao đon. Doručak je bio dobar, bilo je svega, omlet, peciva, musli…klasika. Večere su bile dosta rano, oko pola pet. Kada bismo završili smenu u jedanaest uveče jedino što bi u malom bifeu imali da nam ponude su neke nudle i ohlađene supe. Tako da mi je falila ukusna domaća hrana. I falilo mi je sna. Spavao sam u proseku 4 do 5 sati. I porodica i prijatelji su mi falili. I osećaj slobode, jer se ponekad dešavalo da duže od dve nedelje ne siđemo sa broda. Ali, to me nije nijednog momenta sputavalo. Uporan sam, tvrdoglav i znao sam da neću odustati. Uostalom i zarada je bila prilično dobra, što je više od svega stimulisalo, da se ne lažemo.

Vredi li?

Da, vredi. I u pogledu iskustva, jer toliko toga vidiš i toliko drugih kultura upoznaš, i gledajući zaradu. Mesečno sam, uz prekovremene sate i bakšiš, imao otprilike oko 1500 dolara, što je više nego dobro kada znamo koliko ljudi zarađuju ovde. Koliko možeš da uštediš, zavisi koliko trošiš, da li si sam ili imaš porodicu, šta ti je cilj. Za sada sam bio dva puta, prvo osam, pa sedam meseci. Cilj mi je da odradim još nekoliko ugovora, da bih uspeo da uštedim dovoljno da u budućnosti mogu da kupim neki stančić u gradu. Koliko će to biti vremena na brodu, ne znam. Ne volim da pravim planove. I dalje bih voleo da nađem posao u svojoj struci, jer rad na kruzeru ti ne ostavlja puno vremena da osnuješ i provodiš vreme sa porodicom.

mimi-s

Ko su ljudi koji putuju brodom?

Brod na kom sam radio ima kapacitet od 5000 ljudi i uvek je pun. Uglavnom putuju penzioneri i porodice, i to mahom Englezi, Španci, Nemci, Amerikanci, ima dosta i Kineza. To su ljudi koji su došli na brod da odmaraju. Njima je preče šta im se servira da jedu i kako, nego da izađu sa broda i obilaze gradove. Došli su da bukvalno budu na brodu, da uživaju na njemu

Od posade, koju je činilo 1800 članova, mahom su bili Filipinci i Indijci, ali ih ima sa svih kontinenata. Bilo je i oko pedesetak Srba, a bude i Hrvata, Makedonaca, Bugara…

“Kruzersko” iskustvo još jednog našeg sugrađanina

 

 

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here