Nakon evrovizijskog nastupa, na kom je grupa „Hurricane“ napravila sebi promociju i prostor za buduće nastupe, konačno vide se i prvi rezultati skupocene promocije. Pojavili su se i snimci kako srpske predstavnice na evropskoj muzičkoj smotri kapitalizuju svojih ‘5 minuta’ slave tezgarenjem na jednoj svadbi.
Na stranu što subjektivno uopšte ne uzimam u razmatranje ovu vrstu muzike, što smatram da ovo nema veze sa umetnošću već jednim jeftinim šou programom čiji je cilj da nadražuje čulo vida, a ne sluha. Srbija je izabrala svoje predstavnice, svoju diku i ponos sa kojom je istupila na ovo, odavno obesmišljeno takmičenje.
Ako su ukusi različiti, kakva je uopšte logika, navodnog muzičkog takmičenja u kom glavnu reč ima nacionalizam i glasanje na osnovu zemalja iz kojih dolaze ovi prezentatori koji sebe zovu muzičarima.
Počela je njihova karijera tezgarenja, nastupa svuda gde se plati određena svota novca dovoljna da se uživo gledaju tri devojke koje u prvi plan istuču svoje telesne atribute.
Nadamo se da nikada neće doći u situaciju, u kojoj je nedavno bio onaj nesrećni Đani koji je sa osmehom na licu za hrpu novaca izlepljenih pljuvačkom po čelu morao ispijati šampanjac iz cipele jednog, još nesrećnijeg, skorojevića.
Slušao sam u životu zaista vrhunske koncerte, u ovo doba kada je sve manje originalnih autora, kada su neki muzički uzori odavno dva metra ispod zemlje i kada je intenzivirana agresivna kampanja koja sugeriše kako je najbolje da se svi pomirimo sa tim da su ljakseri pobedili i da mi zapravo živimo u njihovom društvu, a ne zajedno, jedni pored drugih, prisiljeni i nezadovoljni.
Imam želju, sa sociološkog aspekta, da vidim šator prepun ovalnih glava kako balave za Vendi, koji pevaju i kunu se u onog Baju Malog Knindžu, jebu, jedu i seru ispod stolova u tri neprestana dana ludila.
Jednom ću sa prijateljem, sa kojim delim ovakve umobolne ideje, otići na regionalnu turneju šovinizma i razbijenih glava kako bi doživeo iz prve ruke tu emociju koja tera ljude, žene i decu i sve one koji nisu našli ekskluzivno mesto pod šatorom, da stoje u gomili ispred i gledaju u belo platno dok se balkanski alfa mužjaci provode za sve pare.
Pre toga, neko će morati da mi otkrije koji je bosanski pandan Knindži i Tompsonu kako bi zaokružio priču o traumama devedesetih na jedan adekvatan način.
Generacije koje su pioniri Pinkovog „City records-a“, „Zam-a“ i „Gold music“ prodakšna, sada rađaju novu omladinu, napredniju razume se, koje ne dovode u pitanje sadržaj koji nam nudi razglićena hurikanska trojka. Šta tu ima da se dovodi u pitanje kada se zna da je dovoljno ogrnuti se srpskom zastavom da bi bio ponosni i dostojni Srbin. Dovoljno je takođe prekrstiti se kada u tramvaju prolaziš pored Hrama Svetog Save da bi bio pravi vernik i pravoslavac, čovek koji se uzdržava od greha i koji vodi računa o duhovnom zdravlju sebe i svojih sunarodnika.
Laži, laži, laži . Mi smo društvo koje je skrenulo sa nekog puta razuma, vaspitanja i respektabilnog kulturnog nivoa. Nama su sada merilo Miki iz Kupinova, koji je makar toliko iskren čovek da sam za sebe iskreno kaže kako stoje stvari, Kristijan Golubović koji proživljava svoju drugu mladost na slobodi, kao one histerične i promiskuitetne nesrećnice iz rijalitija koje su čist produkt svega što nam se dešavalo u prethodnim decenijama.
To su ta „naša deca“ koja duhovnu hranu traže na Pinku, a devojke hurikanke su neka pomirljiva verzija između neukusa i pop kulture koju je instalirao Željko Mitrović.
Birali smo, slušajmo i gledajmo, ali samo bez pipanja. To važi i za kuma.
Ološ.