Dvojica dečaka rođena su 16. avgusta 1984. godine na periferiji Beograda.
Blizanci su rođeni prevremeno, u sedmom mesecu rekao je njihov mlađi brat, dve godine kasnije rođeni Tomo.
Prema njegovim rečima majka je bula na samo jednom ultrazvuku na početku trudnoće u tadaje sve bilo u redu.
Prevremeni porođaj desio iznenadno i upravo na porođaju su saznali je da je majka nosila blizance.
Bili su mali, kaže nam Tomo. Tek po kilo i dvesta. Zbog toga je trebalo da budu u inkubatoru. Rasplakali su se na rođenju, majka ih je čula i videla, a onda joj je rečeno da idu na institut. Ni danas, čuje se očev glas tokom telefonskog razgovora sa Tomom, ne znaju na koji.
Nekoliko dana kasnije majci je rečeno da je umro jedan, a ubrzo i drugi dečak. Ona je, navodi sin, u bolnici provela još nekoliko dana.
Još od porođaja, ističe ono što im zvuči nelogično, bila je sa ženama koje održavaju trudnoću i leče sterilitet, ne sa drugim porodiljama. U sećanju joj je ostalo i da je pre nje iz sobe izašla žena koja nije bila trudna.
Ona i suprug već su imali jedno dete, a potom su izrodili još troje. U godinama u kojima su stasali za stvaranje svojih porodica, desio se prvi neobičan susret.
Muž mlađe ćerke, kamiondžija, na granici sa Bosnom i Hercegovinom sreo je šurka, bar je tako mislio.
– Gojko, otkud ti ovde? – prepričava nam Tomo razgovor onako kako je čuo da je tekao.
Gojko je njegov godinu dana mlađi brat. Međutim, Gojko toga dana nije bio na tom mestu, već mladić koji liči na njega.
Rekao je kako je jedinac, kako živi blizu granice, kako ima firmu sa ocem, da se bave prevozom… Sve to desilo se za vrlo kratko vreme, koliko su dvojica šofera čekala na papire na granici.
Tomov zet pozvao je potom suprugu i ispričao anegdotu. Tek tada je saznao za porodičnu tragediju.
Kaže Tomo, porodica nikako nije ni mislila da su umrli, već da su ukradeni, a tada su počeli i da ih traže. Obilazili su institute i bolnicu u potrazi za dokumentima.
– Gde god smo se obraćali za papire, izgovarali su se na požare i poplave. Navodno je sve uništeno. Oni uopšte nisu upisani u matične knjige, ni da su umrli ni da su rođeni – navodi kako su prolazili pokušaji da pronađu braću i sinove.
Onda su krenuli u potragu van institucija. Objavljivali su forotgrafije članova porodice i priču o mladiću iz Bosne i Hercegovine potvrdila im je žena koja nije želela da ih poveže.
– Ona je rekla da je mladić vozač kamiona, kao što nam je zet rekao. Rekla je da je jedinac, da porodica dugo nije imala dece. Da se žena pojavila sa detetom.
Gledali su u njega kao u Boga – rekao je, dalje navodeći da im je rečeno i kako je oženjen, ali ne i njegovo ime: – Niko neće da kaže ime i prezime da ne bismo mi mogli da tražimo dalje.
Tako su shvatili da su braća na rođenju razdvojena. Veruju da je i drugi živ. Nekoliko godina kasnije desila se još jedna situacija koja ih je navela da u to poveruju.
– Drugog dečka je video moj prijatelj u rafineriji u Pančevu. Kaže da je identičan kao ja.
Ostao je u šoku kad ga je video – kaže nam navodeći da su se sreli na pauzi za pušenje, da je radio još nedelju dana i da se više nisu sretali: – ‘Gledam njega, vidim tebe’.
Ni on nije znao za priču porodice, iako su Tomo i on prijatelji 20 godina. Šokiran je bio sličnošću, znajući da je u tom trenutku njegov prijatelj u Stanišiću kod Sombora.
I za to su dobili potvrdu sa još jedne strane. Na pokušaje majke da putem medija dođe da izgubljene dece javila se, kaže naš sagovornik, žena koja je prepoznala sličnost njih dvojice. I ona je kazala da taj drugi momak radi u rafineriji.
– Objavljivali smo fotografije i apele. Jedna žena je potvrdila da u rafineriji pančevačkoj postoji jedan dečko vrlo sličan meni. Mi pokušavamo, nadamo se da ćemo nekako doći do njih.
Pogotovo, ako nas dvojica toliko ličimo na njih dvojicu…
Uvek smo govorili da su oni ukradeni. U kući se nikad nije reklo da su oni umrli.
Izvor: Telegraf.rs
Dodaj komentar