Potraga Novosađanke za ukradenim biciklom pretvorila se u najtužniju životnu priču

Zorica Anđelković iz Novog Sada nedavno je ostala bez bicikla. Tačnije, ukraden joj je. Ona se, ne oslanjajući se previše na policiju, sama bacila u potragu za svojim dvotočkašem. Na autobuskoj stanici ugledala je rukom napisan oglas u kojem nepoznati prodavac nudi bicikl na prodaju.

Uzela je telefon i pozvala broj sa cedulje.

Pretpostavljala je da nekome gori pod nogama ili da neko dete nešto „mulja“ bez znanja roditelja.

– Ipak se na broj javi žena, tihog glasa, dogovorimo se da se vidimo. Na autobuskoj stanici me dočeka majka sa dva dečaka (11 i 10 g) koji drže svoj bicikl. Majka skrušena, dečaci sićuravi sa živahnim okicama. Zahvalim im se… majka jos tiša, dečaci hvale svoj bicikl i dodaju da ga i mama vozi, te ću moći i ja. Scena jasna….gori im za 3.500 dinara… dečaci se odriču svog bicikla… ne traže više, iako vredi više, samo da dođu do tih 3.500 dinara. Nikola (stariji) pita majku za drugi u podrumu, ona mu šapuće da ne vredi, nije u voznom stanju – piše Zorica.

Zorica im je tada predložila da ipak pogleda drugi bicikl, ako je veći uzeće ga i popraviti šta treba, a da dečacima ostane bicikl prvobitno ponuđen na prodaju.

– Dečaci poskočiše, smenjuju se na biciklu ispred nas dve, a ja pokušavam da doznam gde gori. Teško je izvući životnu priču kada je nekom zaista teško. Stignemo do trošne zgrade, memljivog podruma. Majka ćuti, dečaci hvale i drugi bicikl, ne gube nadu, okice sijaju… bez obzira na kriv ram, kriv sic, izbušene gume, kočnicu… Kažem im da ću taj uzeti, ali da ga ne guram tada, sutradan ću ga od njih odgurati u servis u blizini. Na pitanje koliko ceni bicikl, majka jos tiše, pognute glave, odgovara da njima treba tih 3.500 din – piše Zorica.

– Ja… da im ne mogu više trenutno dati, ali da im mogu pomoći šta mogu ako budemo razgovarali otvoreno. Sutradan, dečaci sami, iznose bajs iz podruma sa plavim dečijim zvoncetom koji je bio na njihovom bajsu. Pitaju hoću li i svetlo, stariji pokušava da skine sa svog… Ono kad scena za scenom razvaljuje – navodi ona.

Kako piše dalje, uz pomoć predivnih majki sa kojima se viđa na igralištu za pse, deca i majka će imati besplatne obroke, majka sutra ide na razgovor za duplo veću platu, svi preturaju ormare tražeći garderobu za svo troje.

– I sada… kako to biva… da mi se ne nakači neko sa komentarom, opet ja naivna, nasedam na priče, otkud im dva bicikla i tako to. Otac ih je ostavio kada je Nikola imao 2 godine, a Aleksandar šest meseci. Majka radi kao pomoćni radnik u pekari i sve fizičke poslove osim radnog vremena… samo zbog dečaka. Kako reče, da imaju osnovno i najbitnije da budu dobri ljudi. Ne zna kako uopšte sastavlja kraj sa krajem, s obzirom da su podstanari, jer otac sem ta dva bicikla odavno iz Švedske ništa nije poslao.

U životu ništa nije slučajno, piše na kraju Zorica Anđelković.

– Pa ako je trebalo da mi neko ukrade bajs da bi došla do ove divne porodice, hvala mu od srca, neka ga zadrži, ja imam bajs sa plavim zvoncetom – piše ona na kraju.

Izvor: Telegraf.rs