Tridesete su ono kad niko osim tebe više ne misli da si mlad

Nikada nisam bila opterećena svojim godinama. I mislim da sam uvek u skladu s njima i živela. Bila sam devojčica, kada je bilo normalno da budem devojčica. I postala sam odrasla, kada je došlo vreme da se odraste. Jednostavno. Otkad znam za sebe, trudila sam se da stvari sagledavam onakvima kakve jesu. Bez previše brige, bez previše preispitivanja. Tako je i sa godinama. Ali, iako sam, kao što rekoh, već odavno „odrasla“, nikada nisam dovodila u sumnju to da sam još uvek mlada. Ta mladost mi se, jednostavno, uvek nekako podrazumevala. Sve do danas.

Posao

Navršilo se ravno mesec dana otkako sam ostala bez posla, i već je krajnje vreme da pronađem novi. Pre prve kafe sam skoknula do trafike i kupila oglase. Otvorila strane za posao i potražila, logično, rubriku sa ugostiteljstvom. Kažem „logično“, jer sam na takvim poslovima provela vreme od polovine studija pa sve dosad. Prvi oglas na koji sam naišla glasio je: „Mirnom klubu u blizini centra grada potrebna mlađa devojka za rad.“ Pozvala sam bez dvoumljenja, a na telefon mi se javio ne baš prijatan muški glas.

[fliiby]https://flii.by/file/lv13df20smb/[/fliiby]

Kada sam objasnila zbog čega zovem, odmah me je, kao iz topa, pitao koliko imam godina. „Trideset“, rekla sam pomalo zbunjeno, a on mi je, opet kao po komandi, rekao da mu je žao, da je konkurs zatvoren, ali da će mi se „javiti ako se ukaže potreba.“ Pre nego što sam i zaustila da mu kažem da nije ni uzeo moj broj telefona, spustio mi je slušalicu. Naravno da sam navikla na bahatost poslodavaca i naravno da mi ovo nije bio prvi put da tražim posao, ali ovakva reakcija me je ostavila bez reči. Ne zato što mi je spustio slušalicu, jer i na to sam navikla, već zato što je to uradio istog sekunda kada je saznao za mojih 30 godina.

Jesam li mlada?

Onda sam počela da ceo film odvijam u glavi. Setila se koliko su mi puta roditelji i rodbina diskretno natuknuli da „ne treba baš predugo čekati“, a ja sam uvek bila uverena da to govore u šali. Kroz glavu mi je prošla i ta situacija kada mi je pre nekoliko dana jedan dečak ponudio svoje mesto u autobusu, ali i to mi je tada bilo samo simpatično. Sada nije.

Jednostavno ne želim da verujem da mojih trideset godina više ne znači „mladost“. Po kojim to merilima, po kojim to kriterijumima? I ko je uopšte vlasnik neke kafane da odlučuje o tome da li sam ja mlada ili ne? Znam koliko imam godina, ali znam i koliko mogu i koliko vredim. Jednostavno sam upala u paniku, plašila se da pogledam dalje u oglase.

Lepo odbijanje

Onda sam, sasvim slučajno, naletela na jedan koji mi je privukao pažnju: „Ozbiljnom restoranu potrebna ozbiljna, iskusna konobarica.“ Odlučila sam da se testiram i telefonirala. Javila mi se prijatna gospođa, a pitanje o godinama mi je postavila tek na možda četvrtom ili petom mestu. „Trideset“, rekla sam odlučno, na šta mi je samo ljubazno odgovorila da joj je žao, ali da sam, „očigledno, suviše mlada“.