Da krenemo od naziva. Da bi poslastičar završio tortu neophodno je da je ukrasi nekom glazurom, fondanom ili šlagom: najslađim, najsjajnijim i najprivlačnijim završnim slojem – na engleskom “topping”.
Ista reč se na engleskom koristi i za invazivno orezivanje stabala.
Pre desetak godina bilo je očigledno veoma zgodno pozajmiti ovu slađu reč i izbaciti onu našu koju sam učio na Šumarskom fakultetu u Beogradu, a koja je bila opisna i u duhu našeg jezika – kresanje ili orezivanje u glavu. I kao da nije bilo dovoljno to što je jedan od glavnih razloga za seču platana u Bulevaru kralja Aleksandra bio taj što su platani devedesetih loše održavani i orezivani toping metodom što je potom dovelo do pojave truleži, mi smo i posle deset godina svedoci da se stabla po Srbiji i dalje orezuju na isti način.
Prosto je neshvatljivo da se to i dalje događa, da ni na jednoj sopstvenoj grešci ne možemo ništa da naučimo i da dok čitate ovaj tekst neko u Srbiji u glavu orezuje neko stablo.
Šta je zapravo to što se želi postići ovakvim skupim i ubitačnim orezivanjem?
Jedini razlog pored neznanja koji ja mogu da zamislim je to da velika i uglavnom starija stabla smetaju vazdušnim
kablovima elektro distribucije ili izgradnji novih zgrada i rekonstrukciji ulica.
Kako je uopšte došlo do toga da neko u program održavanja ubaci ovakav metod orezivanja?
Osnovni razlog je taj što su stabla nedovoljno redovno ili kvalitetno orezivana; ili su loše planirana u smislu da u su uskim ulicama sađena stabla koja formiraju široke krošnje koje ometaju saobraćaj ili izgradnju; ili su sađena ispod trase vazdušno vođenih kablova, dakle opet loše planirana.
Moguće je i da su stabla prestarela pa postoji opasnost da se debele i polutrule grane polome i padnu, ali ja bih se ovde zadržao na orezivanju zdravih, a ne bolesnih i trulih stabala.
Različite vrste različito podnose orezivanje. Ranije je bila praksa da se svakih 4-5 godina u glavu orezuju vrste koja dobro podnose orezivanje i ispunjavaju neki od već pomenutih razloga. To su pre svega platani, lipe, katalpe, bagrem, dud…
Međutim, takvo orezivanje dovodi do iznurivanja stabla koje na mestu velikog reza izbacuje desetine mladih izdanaka koji traže veliku količinu hranljivih materija iz korena, a malo toga mogu da vrate korenu fotosintezom jer jednostavno svi ti izbojci zajedno imaju 10x manju lisnu masu u poređenju sa onom koju je stablo imalo pre orezivanja. Fiziološki procesi u biljci su poremećeni i biljka počinje da stagnira.
Dalje, veliki rezovi su često nepravilno urađeni, kora je zacepljena, rezovi se ne pramazuju zaštitnim balzamom i na kraju se otvorena rana inficira i počinje proces truljenja.
Pored truljenja, na rezu koji praktično nikada ne može da u potpunosti zaceli (kalusira) kasnije se javljaju i rak rane i entomološke infekcije – odumiranje biljke je neizbežno. O estetskom aspektu da i ne pišem, to je nadam se svima već jasno. Orezivanje u glavu za biljku praktično predstavlja odloženu smrtnu presudu.
Koliko će stablo orezano na taj način živeti, zavisi od njegove starosti i svega po malo napisanog vezano za sam proces orezivanja, ali je definitivno sigurno da su mu godine odbrojane.
Poslednjih godina u SAD i Kanadi ovakvo orezivanje je strogo zabranjeno , u nekim gradovima se čak sankcioniše kaznama (500 USD za svako orezano stablo). Amerikanci su zaključili da je cena takvog orezivanja previsoka i to u svim aspektima.
Dakle, skupo je i rizično orezivanje, velika se šteta nanosi stablu i ekosistemu i mnogo je potrebno i vremena i novca da se takvo stablo ponovo zasadi i dostigne veličinu i habitus starog stabla pre orezivanja.
Kod nas se metod kresanja u glavu i dalje primenjuje, nadam se da ćemo ga stručnim planiranjem i održavanjem, uskoro, zajedno ispratiti u istoriju.
Autor: Nemanja Marinković, dipl.inž.pejz.arh/Eko straža
Pametan čovek misli da se iza svakog čina krije neka namera ili cilj, nažalost što se tiče ovakvog orezivanja ipak mislim da iza njega ne stoji pametan čovek, tačnije stoji ogromno neznanje. U selu u kom žive moji roditelji godina seoski “agronom” orezuje ljudima ovako voćke. Da, dobro ste pročitali voćke! One naravno nakon toga toliko proguste krošnju da osim pokojeg ploda sa oboda krošnje više nikada ne radjaju. I ljud ga i dalje zove i on i dalje uništava svaku voćku, svakog bogovetnog proleća.