Toma Zdravković celu 3. smenu rudara gostio u kafani dva dana i dve noći

Svoju premijeru na Letnjoj pozornici niške Tvrđave, 56. Filmske susrete 21. avgusta otvorio je biografski film „Toma“ reditelja Dragana Bjelogrlića. I nakon toga, na premijerama u Beogradu, Novom Sadu, a sada i u brojnim bioskopskim salama u srbiji otvorio je srca svih koji su ga gledali, sa suzama u očima i knedlom u grlu.

Ovaj film je jedan impresionistički portret Tome Zdravkovića koji prikazuje same njegove početke, baš kao i vrhunac slave, njegove ljubavi koje su ga inspirisale prilikom komponovanja nekih od najvećih hitova, baš kao i odnos sa velikim brojem prijatelja koje je imao u umetničkom miljeu Jugoslavije.

Ovo je biografska priča o Tomi Zdravkoviću, čoveku koga ne pamtimo samo po njegovim pesmama, već kao i jednog velikog boema — po ponašanju i u duši. Ovo je priča o duši.

Glavna uloga, uloga Tome Zdravkovića, dodeljena je jednom od najboljih glumaca mlađe generacije, Milanu Mariću, koji za Luftiku kaže: „Ova uloga je mozda najizazovnija od svih koje sam do sada odigrao iz prostog razloga sto pokriva preko 30 godina zivota jednog coveka koji je imao poprilicno buran i turbulentan zivot u nekom drugom vremenu.“

Da je Milan Marić bio pravi izbor za ulogu Tome govori, osim nagrade „Car Konstantin“ i to što publika masovno iz bioskopa izlazi dirnuta i često uplakana zbog priče o slavnom pevaču i boemu.

A ko je bio Toma Zdravković?

Najveća autentična zvezda jugoslovenske muzičke scene, Toma Zdravković, rođen je 1938. godine, u selu Pečenjevce, nadomak Leskovca. Njegov život bio je kao na filmu, a najviše o njemu zna supruga Gordana, koja je jednom prilikom otkrila detalje koje javnost nije znala.

Neverovatnom snagom voleo je ljude, a supruga Gordana otkriva samo jedan od nekoliko slučajeva u kojima je to i pokazao.

„Voleo je sve ljude. One koji su na položajima, rudare, prosjake, decu, sve. Voleo je narod. Za njega je svako bio osoba. Nije gledao ko je šta. Voleo je ljude. Sećam se da smo jedne godine bili u Aleksincu i naišla je treća smena rudara. On je njih sve odveo u kafanu i proveo sa njima dva dana i dve noći“, iskrena je bila Gordana.

Priznala je da je uživala u braku sa njim, a da su imali samo male i sitne probleme koje su brzo rešavali. Preminuo je 1991. godine, a njegova životna priča prepuna je alkohola, tuge i borbe.

Tomin otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petoro dece, najstarijeg sina Aleksandra, potom Ivana, Tomu koga su zvali Dado, ćerku Mirjanu i najmlađeg naslednika Novicu.

Odrastajući u nemaštini, Toma je brzo shvatio da ga život na selu ne privlači pa je već sa petnaest godina počeo da peva i odmah uvideo da je to njegov jedini izlaz. Oni koji su ga slušali, vrteli su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pevača. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i bio je rešen da krene u svet, a prva stanica bio je Leskovac, pišu beogradski mediji.

Tu je sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao pevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić, koja ga je odvela u kafanu Radan, gde je pevala sa svojim orkestrom. Tamo je naučio da peva narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzikantskim krugovima brzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. S takvom reputacijom uputio se u tuzlanski hotel Bristol gde je pet godina iz večeri u veče punio salu. U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio u vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, koja mu je zadala mnogo jada.

„U ono vreme moj dobar prijatelj bio je Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru Terazije. Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči u nekom lokalu. Pošto je on već bio popularan i više nije hteo da peva u Bezistanu, upoznao me je sa šefom bara, a on mi je ponudio da ga zamenim. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je grdna trema jer su tada u kafe-baru u Bezistanu svirali najbolji muzičari, a da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zoran Miladinović.

Ta velika imena podsmevala su mi se dok sam pevao… Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i s njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela Balkan, a ona se pojavila tek posle ponoći“, prisećao se kasnije Toma u jednom intervjuu i sa Slavicom krenuo u Novi Sad.

Ali, jedne večeri u zrenjaninskom hotelu Vojvodina upoznao je zgodnu crnku Olgicu. Zaboravivši na Slavicu, Toma ju je potpuno očaran upitao da se uda za njega i ona je pristala. Njihova ćerka Žaklina rođena je 22. novembra 1963. godine, na dan kada je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čijoj supruzi je i dobila ime. Međutim, njegov prvi brak nije dugo potrajao jer su se posle nekoliko meseci razveli u Osijeku. Nakon toga menjao je kafane, pevao u novosadskom Putniku, beogradskoj Topčiderskoj noći i na Svetom Stefanu, gde su ga dočekale loše vesti.

„Jednog dana vraćajući se sa plaže, svratio sam do recepcije. Kažu: Imaš telegram. Meni se godinama niko nije javljao, ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji iz Pečenjevca, sela prema Leskovcu, nisu mogli da znaju gde sam. Ja sam se od njih otkačio i išao od kafane do kafane, po celoj zemlji… Uzmem telegram, a u njemu stoji da se hitno javim jednom lekaru u sarajevskoj bolnici.

Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i želi da me vidi. To me je totalno šokiralo“, evocirao je kasnije uspomene pevač koji je po dolasku u Sarajevo želeo da ostane pored nje, ali nije mogao da dobije angažman. Morao je opet u Bristol i Tuzlu, gde mu je nekoliko dana kasnije stigao telegram sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Tako je nastala njegova možda najtužnija pesma ‘Buket belih ruža’.

U međuvremenu, Zdravkovićeva kafanska karijera nastavila se angažmanom u niškom hotelu Park, odakle je prešao u beogradski Gradski podrum, gde je tri godine pevao svake večeri. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju za pesme crpeo iz ličnih iskustava, a izdavačka kuća Diskos ponudila mu je 1963. godine da snimi prvu ploču, bez ikakve reklame.

U Gradskom podrumu upoznao je Milicu s kojom se posle nekoliko meseci venčao i činilo se da pored nje više nije onaj stari. Nije mnogo pio, ostavio se kocke i boemskog društva koje ga je svuda pratilo. Nakon što je na poziv Jugotona snimio ploču sa pesmama „Ciganka“, „Marta“, „Nikad neću da te zaboravim“ i „Anđela“, singl je ostvario zlatni tiraž, što mu je otvorilo sva do tada zatvorena vrata. Tokom 1969. godine odužio se i Silvani Armenulić napisavši joj legendarnu pesmu „Šta će mi život“.

„Silvana je insistirala da joj napišem pesmu jer nije imala hit. A ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama koje su me inspirisale. Ljubav me je pokretala, pogotovo ona neuspešna. A šta da me tu povuče kad smo stari prijatelji?

Tokom brojnih zajedničkih putovanja, upoznao sam njen život i ušao joj u dušu. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan, uvek je bila depresivna i često je očajavala. Tako sam se jednog jutra probudio u hotelu Slavija sav bolestan posle nekoliko noći pijanstva. Onako sav izbezumljen, siđem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku.

Bilo mi je vrlo lako jer sam bio mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem pesmu ‘Šta će mi život’. Nakon povratka sa turneje, krijući se malo od Silvane otišao sam u studio da snimim tu pesmu za Beogradski sabor, ali kada ju je čula, zavapila je: Dado, molim te, ovo je pesma za mene, ti to moraš da mi daš… I na kraju dam joj tu pesmu jer je to bila njena priča.

Poklopilo se da u vreme izlaska ploče počne i televizijska serija Ljubav na seoski način. Za vrlo kratko vreme, Silvana je postala izuzetno popularna i ono što je sanjala da bude. Ali, bolje da je nije snimila, a ostala živa“, govorio je Toma koji se sa drugom suprugom Milicom razveo februara 1970. godine, a depresiju i razočarenje gasio u dnu čaše i za kockarskim stolom.

„Nikad nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Radio sam u kafani, morao sam da komuniciram sa gostima i stalno bio u tom grotlu života. Postalo je navika da se sedne sa prijateljima, popriča, popije i tu povratka nije bilo. Vremenom, sticale su se navike kad je reč o alkoholu, pa sam sam sebi bio i bolji i slobodniji.

Počeo sam da živim životom pevača koji ima svoje ćefove i voli da mu muzika svira jer na taj način hoće da se oslobodi svih briga i problema. Onda ti nije važno da li je neko doktor nauka ili skretničar, bitno je da je on čovek čije ti društvo prija. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana bez prekida“, iskreno je pričao ovaj veliki boem čija je velika strast bila i kocka.

Ostao je bez dinara i bio uveren da će brzo umreti zbog zdravstvenih problema, pa je pobegao prvo u Ameriku, a potom se decembra 1974. godine zaputio u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu koja je insistirala da se venčaju kada su ga već otpisali kolege, prijatelji, čak i lekari. Sve lošijeg zdravlja, morao je u bolnicu, gde su ga dva puta operisali.

Iako je nastavio da pije i puši, njegovo stanje se privremeno stabilizovalo. Nakon što se rodio sin Aleksandar u Torontu, sa porodicom se krajem 1978. godine vratio u Jugoslaviju i snimio novi album. Pesme „Umoran sam od života“, „Prokleta nedelja“ i „Danka“ brzo su našle put do publike.

„Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima. Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi.

Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego, ne znam ni sam, nekako nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako“, pričao je po povratku u domovinu.

Pevao je u hotelu Šumadija i po kafanama na Ibarskoj magistrali. Februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao je svoj prvi solistički koncert posle 26 godina bavljenja muzikom i sa dna izbio na vrh. Već tada je važio za gradsku legendu u čijem društvu su rado sedeli najveći intelektualci i umetnici tog vremena.

Iako ga je bolest ponovo slomila 1987. godine, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album Da l’ je moguće doneo mu je još veću slavu.

„Nije u pitanju samo muzika… Ljudi znaju šta sam sve radio i proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom i zato te vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno.

Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono što živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada. Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim“, priznao je Zdravković koga je u aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, posle albuma „Kafana je moja sudbina“, bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu.

Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine. Legenda o najvećem jugoslovenskom boemu i čoveku koji je opevao svoje najtananije emocije i dalje živi, baš kao i njegove pesme koje su postale hitovi.