Dobro je poznata zla sudbina putnika, koji su, u potrazi za boljim životom u Americi, završili zauvek na dnu okeana, u verovatno najtragičnijem brodolomu u istoriji. Reč je naravno o Titaniku, a među poginulima je bio i Srbin, Branko Dakić, čiji potomak, Goran, danas živi u Novom Sadu.
Tako se Brankovo ime našlo u svetskoj istoriji, a pritom je tokom istraživanja porodičnog stabla, spojio rođake na različitim meridijanima, koji bi inače izgubili svaki kontakt.
– U detinjstvu su mi stalno govorili da je neko naš poginuo na Titaniku. Pokazivali su mi sliku jednog mladića i rekli su da bi to mogao biti on.
I jeste, to je bio Branko Dakić, moj deda-stric – tako za Telegraf priča Goran Dakić iz Novog Sada, potomak ovog momka, koji je u potrazi za boljim životom nestao u dubinama Atlantika.
„Ne znamo detalje o njegovom životu, ali znamo kod koga je išao“
„Gospodin Branko Dakić, 19, iz Hrvatske u Austrougarskoj, ukrcao se na Titanik u Sautemptonu kao putnik treće klase (broj karte 349228, 10 funti, 3s 5d). Nije poznata njegova destinacija.
Dakić je preminuo usled utapanja. Ako je njegovo telo i pronađeno, ono nikada nije identifikovano. Njegov otac Živan Dakić iz Gornjeg Miholjca dobio je 50 funti odštete“ – to je ono što je zvanično zapisano o Branku.
Osim porodične priče, jedne fotografije iz, moglo bi se reći još dečačkog doba i ovih nekoliko zvaničnih redaka koji su ispisani na stanici Enciklopedije Titanike (Encyclopedia Titanica), o Branku se više ništa ne zna.
– Ne znamo čak ni koju je školu završio, ne znamo nikakav detalj o njegovom životu, ali znamo kod koga je išao – priča Goran.
Ime nesrećnog Branka upisano je u svetsku istoriju, a on je, tako, spojio rođake iz Amerike i Srbije koji bi davno izgubili svaki kontakt.
Velika nesreća istakla ga je kao grančicu u rodoslovu za koju su mogli da se „uhvate“ i Goran i njegovi daleki rođaci diljem Amerike.
– Sve nas vezuje jedno isto ime, Branko Dakić – kazao je Goran.
Porodične fotografije kao spona sa rođacima
Pa ipak, ništa od toga ne bi bilo da se obe strane nisu malo zainteresovale za svoje pretke.
– Oduvek su me interesovale porodične fotografije i ko su ljudi na njima. Imamo jako mnogo rodbine i imali smo te fotografije iz pedesetih, šezdesetih godina, čak i ranije – priča Goran dodajući da je sve te slike nasledio od baba-tetke.
Goranovo dete je sa decom ovih rođaka čak peto koleno srodstva. Ali, veza se ne prekida.
– Napisao sam negde komentar da je Branko Dakić moj rođak, a onda je neko odande rekao „Pa, on je meni rođak!“ I tako smo počeli da se povezujemo – dodaje Goran.
Malo je ljudi koji, kao on, mogu da se pohvale tako detaljnim poznavanjem rodoslova.
– Uspeo sam da dođem do mog čukundede, koji je službovao u Izbištu kod Vršca, bio je kaplar u području koje se, takođe, smatralo krajinom.
To je bila srpska regimenta, mislim da su potpadali pod šajkaški bataljon – otpočinje Goran priču o precima.
Zaplet počeo u malom mestu u Slavoniji
Goranov čukundeda svog sina Živana šalje u Beč na školovanje za oficira. Taj mladić, dakle Goranov pradeda, upoznaje Čehinju Helenu i rađa se velika ljubav.
Bračni par završio je u Gornjem Miholjcu u Slavoniji. Kako – to Goran nije uspeo da odgonetne.
U ovom mestašcu počinje zaplet koji će dovesti i do Brankovog kobnog puta u Ameriku. Pradeda, činovnik koji je radio na železnici, izgovorio je u kafani reči koje su zaparale uši nekom bečkom doušniku. Bilo je to doba napetosti između Austrougarske i Srbije.
– Ako Austrougarska napadne Srbiju, Srbija će pobediti! – izustio je neoprezno, ali iskreno i od srca Živan, koji je morao dobro da poznaje mentalitet našeg naroda i koji je od svog oca mnogo naučio. I to ga je koštalo posla, izgubio je službu.
Nesreća sa poslom zatekla je i njegovu najstariju ćerku Slavku, ali iz potpuno drugog razloga. Pronosi se porodična priča da je radila kao sluškinja kod nekog grofa, na nekom dvoru.
Kada se grofov sin zaljubio u Srpkinju, grof ju je odmah otpustio da bi se sačuvala ‘plava krv’. Ali, ono što se pouzdano zna, jeste da je upravo ona bila Živanova najstarija ćerka i da je prva otišla u Ameriku.
Zatim je otišla i njena mlađa sestra. Treći koji je sreću pošao da okuša preko okeana bio je Branko. Dobio je od sestara kartu i rođaci, koji su se nastanili u Milvokiju, su ga čekali.
Biti putnik treće klase značilo je sigurnu smrt
Nažalost, desila se katastrofa koja je obeležila istoriju, ali i prekinula niti mnogih porodica čiji potomci i danas mogu da osete čvorove davno zaraslih rana.
Biti putnik treće klase Titanika, značilo je gotovo sigurnu smrt. A upravo te kabine vrvele su od običnih ljudi kao što je bio Branko.
Živan je imao dece iz dva braka. Slavka je došla kući rešena da sve preostale članove porodice odvede u Ameriku. Ipak mama Helena nije to dozvolila.
– Moja prabaka Helena zagrlila je mog dedu i rekla: „Ne dam ti njega, on mora da ostane“. Ostala je i njegova sestra Draga, koja nije htela da ide. A otišli su još Mirko i Mica – priča nam Goran.
Branko nije zaboravljen, njegovo ime ne stoji samo na stranici enciklopedije. Goranov otac se, takođe, zove – Branko!
Goran živi sa suprugom i detetom u Novom Sadu i sa svojim rođacima je ostao u kontaktu.
Izvor: Telegraf
Dodaj komentar