Dok su se u Dejtonu održavali mirovni pregovori, a Jugoslavija bila pod sankcijama, britanski cyber-punk bend The Prodigy održao je 8. decembra 1995. godine koncert u beogradskom Pioniru i ušao u legendu.
U to vreme Prodigy su grabili ka samom vrhu svetske muzičke scene, a naša zemlja ka samom dnu – zavijena u crno, izmorena ratovima, sankcijama, u medijskom i političkom mraku, izopštena od sveta.
Generacija mladih delovala je izgubljeno, bez ikakve ideje o budućnosti i bez nade da će ikad više biti deo „normalnog sveta“.
E, tu je The Prodigy odigrao značajnu ulogu u alternativnoj novijoj srpskoj istoriji – probio zid i doveo svet u Beograd.
Na tom koncertu stvorena je neraskidiva veza između srpske publike i slavnog britanskog benda, a The Prodigy od tada redovno dolazi u Srbiju i svaki put se traži karta više, svaki put s uzbuđenjem iščekujemo tu neverovatnu dozu energije, tu prelepu slobodu, i moćan urlik…
Bend je sad izbacio novi album „No Tourists“, a mozak benda Liam Haulet u razgovoru za Noizz kaže da Srbija već ima specijalno mesto na koncertnom kalendaru za 2019.
Nedavno ste album „No Tourists“ opisali kao „agresivniju stranu“ Prodigy-ja. U kom smislu?
– Ne, ono što sam rekao bilo je da ljudi kad čuju naš novi album, prepoznaće korene u rejv zvuku, koji je bio karakterističan za naše početke, u sudaru s divljim bitovima, zvukom i produkcijom onoga što radimo danas. Dobar primer za to mogla bi da bude stvar „We Live Forever“. Takođe, mislim da je naša muzika uživo mnogo „agresivnija“ i življa, ali to je prirodno.
Ko su „turisti“ iz naslova albuma?
– To su ljudi koji deluju srećno što im neko govori gde da idu i kako da razmišljaju, ali zapravo, mi se nismo usmerili na neku konkretnu grupu ljudi. Više je od toga.
Hteli smo da pokušamo da objasnimo da ljudi treba da istraže svoje opcije ako žele priliku za drugačiji životni put na kojem će se kretati unapred.
U vremenu u kojem mi danas živimo kao da je svuda neka bezbednosna mreža i imam osećaj da moramo sve više da probijamo kroz ono što nam se servira da bismo pronašli put na kojem postoji izbor.
To je ono što nas zanima, a to je jednostavno način razmišljanja ili bekstva od utabanih „turističkih“ staza koje je lako pratiti.
Koliko se vaša muzika menjala tokom godina?
– Osećam da su moje uši i oči danas otvorenije za različite stvari koje bi mogle da me inspirišu, vremenom sam naučio da ih prepoznajem. Pretpostavljam da se to dešava kod svih umetnika.
Što se mene tiče, dozvolio sam sebi da prihvatam više stvari nego što sam bio spreman pre 10 godina.
Ne mislim da se moj izraz u muzici toliko menjao. Druge stvari, okolnosti, faktori jesu, ali moja muzika je prostor koji se nije promenio i to mi se sviđa.
To je prostor u kojem mogu da radim šta god jebeno želim.
Šta vas čini besnim danas?
– Muzika, zato nikad neću prestati da je pravim. Bes proizvodi glad i budi nagone. Zapravo, više nego bes, to je nezadovoljstvo, kojeg da nema mislim da bih postao lenj.
Šta je „evil rave“?
– „Evil rave“ je fraza koju sam iz zezanja izmislio za novinare. Predviđam da će biti korisna u SAD, gde vole da im precizno objasniš šta je tvoja muzika, kako bi je strpali u kutiju da bi je bolje razumeli.
Ali kad sam to izgovorio, shvatio sam da je to prilično dobar opis za neke stvari s ovog albuma.
Deco, ne zaboravite da Đavo ima najbolje rifove!
Kad ćemo vas ponovo videti u Srbiji?
– Kad god nas pozovete, mi ćemo doći. Volimo vašu zemlju. Jako poštujemo srpski narod, to se zna. Tako da se sigurno vraćamo 2019. godine.
Sećate li se svog prvog koncerta u Beogradu, 1995. godine? Koliko ste tad bili svesni situacije koja je tad vladala u našoj zemlji?
– Naravno da se sećamo tog koncerta. I bili smo vrlo svesni svega što se dešavalo.
Strašno smo ponosni i dirnuti kad sa ljudima iz Srbije pričamo o tome, povezani smo ljubavlju i poštovanjem.
Srbija je jedna od duhovnih kuća benda Prodigy, zauvek će biti snažna veza između nas.
A šta prvo pomislite kad vam neko pomene Exit?
– „Kad ponovo sviramo?!“ – to prvo pomislim.
Volimo Exit, ima onu magiju koju su nekad imali mnogi festivali, ali su je usput izgubili. Ima u njemu slobode inečeg divljeg, opasnosti i uzbuđenja.
Uvek ćemo se vraćati da sviramo glasno i ponosno, bez pitanja.
Kad čovek postaje previše mator za rejv?
– Nikad! Meni rejv struji kroz vene! Bili smo tu kad je rođen, mi smo deo te kreacije.
Dodaj komentar