Nasilje u školama poprimilo je nezapamćene srazmere, a poslednji incident u kojem je žrtva jedna nastavnica iz Trstenika prelio je već odavno punu čašu, što je juče dovelo do protesta prosvetara kao poslednji apel da se nadležno ministarstvo konačno uhvati u koštac sa ovom poraznom situacijom.
Ratne godine, nemaština, idealizacija „prinčeva sa vrelog beogradskog asfalta“, nasilje i prostakluk po rijaliti programima, te agresija koja preovladava u našem društvu i u svakodnevnoj komunikaciji, teško je nabrojati sve i izdvojiti jedan konkretan razlog koji je uništio poštovanje koje su nekada učenici imali prema svojim učiteljima i nastavnicima.
Na ulici, rame uz rame sa pobunjenim profesorima, našla se i Petrovka Radojčić (63) iz Beograda koja u Hemijsko-prehrambenoj školi radi kao spremačica odnosno tetkica. I ona već decenijama svedoči o srozavanju ugleda prosvetnih radnika i nedostatku želje da se tom prostačkom ponašanju stane na put.
– Za ovih dvadeset godina, nagledala sam se svega i svačega. Đaci mi psuju majku na svakom ćošku jer neću da ih pustim da uđu u učionicu nakon zvona, namerno bacaju konzerve i kore od banane oko kante, a ako ih samo malo pogrdiš zbog takvog ponašanja, oni odmah pu** ga, baba, nemoj da nam soliš pamet – ove njene reči sasvim jasno ilustruju situaciju koja vlada u našim školama.
Iako u prosveti ne radi kao nastavnik već higijeničarka, jasno je da bi bez njenog rada i truda situacija u školama bila neuporedivo lošija. Iz čisto ljudskih razloga i osećaja solidarnosti izašla je na ulicu da pruži podršku maltretiranoj profesorki iz Trstenika.
– Kao tetkica nemam ništa od ovog protesta, ali kao čovek, imam. I ja imam dostojanstvo i ja imam godine koje, na neki način, treba poštovati bez obzira da li sam čistačica, kuvarica ili doktor nauka. Hemijska škola je na lošem glasu, nažalost, ali svaki naš profesor se istinski trudi oko učenika, bez obzira što su ta deca često nepristojna i gruba. Želim da podržim ove ljude jer zaista imamo dobre profesore, greota je da niko ne poštuje njihovu struku – kaže sagovornica portala Nova.rs.
Petrovka, koju iz milošte zovu Petra, objašnjava da se tokom rada u školi susretala sa raznim situacijama zbog kojih je često preispitivala sebe.
– Razmišljala sam da li je do mene ili je do njih. Ko je ovde lud? Pogledajte moju kosu, pogledajte moje sede. I moje lice vam sve govori. Nisam uživala u životu. Nažalost, odustala sam na trećoj godini od pedijatrije i jako se kajem zbog toga, ali takvo je bilo vreme. Sećam se, dođemo na čas, profesor ulazi, mi svi skočimo kao vojnici i ne sedamo dok nam ne dozvoli. Profesor se poštovao kao crveno slovo. Žao mi, verujte, da gledam šta današnja deca rade ljudima koji ih uče nekim pametnim stvarima – navodi Petra.
Kako kaže, nikada neće zaboraviti jedan čas fizike kada je morala da „interveniše“ sa metlom u ruci.
– Čistila sam hodnik i čujem kako deca urlaju. Rekoh, gde li je Sneža, otkud je niko ne menja. Uđem u učionicu, profesorka Sneža sedi u zadnjoj klupi, a na njenom mestu jedan učenik. Kažem joj šta radiš tu Snežo, da li je ovo neka vežba, ona kaže ne smem da sednem na svoje mesto, plašim se. A za njenim stolom onaj đak viče čikam te da mi upišeš jedinicu, čikam te. Kad sam dreknula beži na svoje mesto, brzo, dok te nisam ovom metlom raspalila po glavi. Na moje iznenađenje, samo me je opsovao, lupio dnevnikom o sto i otišao na svoje mesto. Zamislite – prepričava Petrovka.
Đaci, kako dodaje, na različite načine pokušavaju da ponize profesore, pa su tako, između ostalog, podmetali stolicu lepljivu od žvaki i bombona.
– Ma, svašta sam nalazila po učionici. Bombone i žvake zalepe na stolicu gde sedi profesor, pa prskaju vodom i sebe i nastavnike. Viđala sam i sline zalepljene o sto profesora, užas živi. A profesori im uprkos svim tim poniženjima, izlaze u susret, a to sam lično videla kada je jedan mladić odgovarao za dvojku i ne zna da bekne, ama ništa. I nastavnica mu kaže ajde bar mi kaži tablicu množenja i slobodan si i on odgovori i dobije dvojku. A tačno znam koliko puta mi se žalila na njega da joj govori uvredljive reči, spominje joj porodicu, a ona mu pomogla da ne ponavlja razred. Eto – ističe ona.
Iznad svega, Petrovka ističe da ipak postoje i ona dobra i pristojna deca koja mogu biti na ponos svojim roditeljima i koja umeju da izgovore „dobar dan“, a nekada čak i da joj kupe kafu i upute poneku lepu reč zahvalnosti i poštovanja.
– Svaka čast njihovim roditeljima! Kad im je slava, deca mi donesu kolače i sok, a kupe mi i 200 grama kafe jer im pomognem da napišu sastav. Jednom je jedna Marina došla kod mene i kaže ajde teta Petra, pomozi mi da napišem par rečenica. Pomognem koliko mogu. Jadaju mi se kad se posvađaju sa momcima, pa ih tešim, plaču mi na ramenu… Ima, zaista i dobre dece – ne gubi nadu teta Petra.
Dodaj komentar