Svratište za beskućnike: Važno je da ima da se jede, za ostalo ćemo lako

Oni su sami na ovom svetu, njihovi najbliži su pokojni ili su ih davno zaboravili i odbacili, što mu dođe isto. Žive na na ulici: tu spavaju, jedu, piju, druguju, tuguju, ponekad se sklone u kakvu napuštenu, polusrušenu kuću, ili im, doduše retko, dobri ljudi ustupe prostor s kojim ne znaju šta će. Beskućnici. Svoju sudbinu prihvataju s neverovatnim mirom, čini se da im bolje sutra ne treba, čak i kada im se nudi, većina njih nekako bi radije da ostane tu gde jeste, nigde.

Ne može se reći da im država ne pomaže: Srbija u okviru gerontoloških centara ima sasvim dovoljno prihvatilišta za beskućnike, pristojno opremljenih, s osobljem koje zaista brine o svojim štićenicima, čak im se sređuju dokumenta i zdravstvene knjižice, kako bi postali ravnopravni članovi društva.

Poseban mentalni sklop

Tako je i u Novom Sadu, gde smo posetili svratište na Bulevaru kralja Petra, čist, svetao prostor, u kojem ovi ljudi dobijaju skroman obrok, mogu da se okupaju, presvuku, popiju čaj, a obezbeđeni su im i posebni kontejneri- prenoćišta, koja leti koriste samo retki – većina radije spava na ulici. Isto kao što većina brzo napušta prihvatilište u Futogu, gde se na punom pansionu, uz kompletnu negu i razne druge pogodnosti, može ostati nekoliko meseci. Džaba, kad vole da budu napolju – što bi se reklo, poseban mentalni sklop.

Ko će mene ovakvu

“Navikla sam na ulicu”, kaže pedesetosmogodišnja Vesna Stoisavljević koja svaki dan dolazi u svratište po obrok, dva sendviča s margarinom i salamom, plus šolja čaja. “Ja sam ti iz Jaska, majka me je rodila vanbračno, nikad nisam saznala ko mi je otac. Živele smo u kravarskoj kući nakraj sela, mnogo se moja Mica napatila u životu, velika smo sirotinja bili. Kad je umrla, opština je srušila kolibicu pa rek’o ajde da odem u Novi Sad, velik je grad, nekako ću se snaći. I ostadoh ovde, na ulici.

Zimi, kad stegne mraz, spavam u kontejneru, čim otopli, noćim pod vedrim nebom, nekako mi je lepše. I tako, od danas do sutra… Nemam nikoga, nisam se udavala, ko bi mene ovakvu sirotinju bez igde ičega. Ovde se lepo brinu o nama, možeš da ostaneš do sedam uveče, daju nam nešto garderobe, popričamo, nije loše”, zaključuje naša sagovornica, koja zaista ne odaje utisak nesrećne osobe.

Dok razgovaramo s Vesnom, opominju nas da novinarima nije dozvoljen pristup bez dozvole. Posetu, kažu, mora odobriti direktor Gerontološkog centra, sva sreća pa smo već fotografisali sagovornike, koji nam svoje priče mogu ispričati i napolju. Nadamo se da nam na tome neće zameriti predane sestre, koje su zaista posvećene nimalo lakom poslu.

Hteo sam da se ubijem

“Šta da ti kažem, nije lako”, započinje svoju ispovest Darko, Novosađanin koji nije pravi beskućnik, ali živi na ivici bede. Oca se gotovo ne seća, davno je napustio porodicu, podizali su ga majka, baka i deda, dok je sestra bila štićenik Doma za decu ometenu u razvoju. Umrla je u 27. godini, za njom su se na onaj svet preselili svi njegovi najbliži i ostao je sam.

Trideset pet mu je godina i donedavno je živeo od penzije koju je nasledio od majke, ali taj prihod je izgubio jer je komisija zaključila da mu je zdravlje zadovoljavajuće. “Imam psihičkih problema, nekoliko puta pokušao sam da se ubijem, lečili su me na psihijatriji. A oni misle da mi ništa ne fali iako su me pre nekoliko godina proglasili trajno nesposobnim za rad.

Sad pokušavam da nađem neki posao, evo, danas idem na razgovor, možda mi se posreći. Nemam ni za ‘leba. Nasledio sam tri garsonjere, dve su mi oduzete zbog dugova za komunalije, živim u trećoj za koju nemam papire i svaki čas mogu da me izbace. Pre četiri godine isekli su mi struju, nemam tople vode, ne mogu ni da kuvam, a i kad bih mogao, nemam šta.

Ne znam kako bih da nije ovog svratišta, bar mogu nešto da pojedem i okupam se. Kad se domognem neke siće, odem do pekare, tamo posle ponoći za dvesta dinara dobijaš džak hleba i peciva koje im ostane od juče. To grickam nedelju dana, trajalo bi i duže kad bih mogao da držim u frižideru pa da posle podgrejem u rerni”, priča Darko dok isprobava garderobu za sastanak s potencijalnim gazdom.

Gazde prevaranti

Za svoje dvadeset tri godine, Bogdan Dimić preturio je mnogo toga preko glave: otac mu je zaglavio u zatvoru zbog teškog ubistva, majka se preudala i ostavila svog prvenca kod rodbine koja živi na ivici bede, pa su gledali da se što pre reše još jednih gladnih usta. Bistri dečačić dospeo u Dečje selo, završio je osnovnu školu, a onda je prešao u Dom za omladinu bez roditeljskog staranja pri novosadskom Centru za socijalni rad. Odnedavno živi na jednom salašu u Adicama, vlasnik mu je dozvolio da besplatno stanuje u trošnoj kućici bez struje, sa česmom u dvorištu, ali zahvalan je što ima bar kakav-takav krov nad glavom. U međuvremenu, prihvatao se svakakvog posla, često se dešavalo da mu gazde ne isplate nadnicu i zato bi najradije da radi samostalno, za sebe.

“Zemlja na salašu gde živim baš je plodna, voleo bih da je obrađujem, ali da bih nešto uzgajao, treba mi para. A nemam… Skoro svakog dana biciklom dolazim u svratište po svoje sledovanje, to je dvanaest kilometara, ali šta ćeš, pritislo, moram nekako preživeti dok se ne snađem. Mnogo mi pomažu Daca i Neša koji u crkvi na Novom naselju drže prodavnicu sveća. Peru mi veš, ponekad me zovu na ručak, baš su dobri ljudi”, zahvalan je simpatični momak. “Kaži mi samo, gde će taj članak da izađe, kad se bude čitalo, možda me neko zaposli”.