Svetozar Kerkez iz Čelareva proslavio 100. rođendan i otkrio tajnu dugovečnosti

Svetozar Sreto Kerkez iz Čelareva proslavio je 1. aprila stoti rođendan. Duvao je svećice na rođendanskoj višespratnoj torti, čak je u jednom momentu zaigrao kraj svoje supruge, 91-godišnje Milke za koju kaže da je najzaslužnija što je dočekao duboku starost.

Sedeo je u dnu svečane sale, vrlo solidarno udaljen od muzike i zvučnika. Elegantan, kako priliči. U crnom odelu na tanke, jedva vidljive bele prugice. Bela košulja i preko nje štrikani zeleni prsluk. Ima vrlo moderan ljubičasti ram za naočare, stigao direktno iz Amerike.

Fotografišu ga, grle, a on sedi i posmatra rodbinu i vidi se koliko je sretan što su se svi okupili na jednom mestu.

Jede sam, spretno držeći viljušku i nož.

Sreto nema puno želja, sve što je bilo, bilo je, iako bi možda najviše voleo da oženi unuka Đorđa, jer on nosi njegovo prezime.

Slabije čuje i vidi. Godine su učinile svoje. Iako pije lekove za srce, gorušicu, pritisak i prostatu, doktorica mu je na zadnjem pregledu rekla da ima „srce ko u mladića“.

Daleka 1919.

Svetozar je rođen u selu Bjelaj 18 kilometara zapadno od Bosanskog Petrovca. Jedno je od šestoro dece. U Čelarevo je stigao vozom krajem februara 1946. godine. Sa prvom ženom, koja je umrla od srca u četrdesetoj godini, dobio je četvoro dece, od kojih je troje živo. Dvanaest godina nakon njene smrti, upoznaje sadašnju suprugu Milku sa kojom nema decu, ali kojoj, kako kaže, najviše duguje što je još uvek živ.

Završio je osnovnu školu i kurs za ratara koji su ga u to vreme svrstali među pismenije.

Bio je u ropstvu, u Nemačkoj, gde je četiri godine radio kod nemačkih seljaka na poljoprivrednim dobrima.

„Bili su dobri prema meni, od njih sam mnogo naučio o mašinama i to znanje sam prenosio ljudima po selu kad sam stigao 46”, priseća se Sreto koji je veći deo radnog veka proveo u magacinu poljoprivredne Zadruge.

Čokolino za doručak

Ustaje u sedam. Dan započinje “malom kaficom” razblaženom sa dosta mleka, a zatim pije mešavinu čaja od koprive, ive, brusnice, uve i nane. Doručkuje „Čokolino“.

„Ko beba“, kaže i smeje se.

Za ručak jede supicu, pečeni krompir ili pirinač, mada bi najrađe pojeo pasulj i kiseli kupus.

„On bi da jede sve što ne sme“, kaže Milka koja iako u dubokoj starosti vrlo trezveno i sposobno vodi računa o Sretinom zdravlju i domaćinstvu.

Sreto voli da gleda „Hapi“ tako kaže, najviše zbog Parova. Iako slabo čuje šta govore, zanimljivo mu je da gleda kako se svađaju.

„Budi se u po noći, pa me stalno pita koliko je sati, nekad ga i neki nemir uhvati. A ja mu lepo kažem, nema šta da se nerviraš, sva su deca, unučići, praunučići dobro, nikom ništa ne fali“, kaže Milka.

Nisam mogao bolju izabrati

Milka sve stiže, bez bilo čije pomoći. Sreto, kao i sve troje dece, u njoj vide jedan od razloga Sretine dugovečnosti.

“Bez nje, ja bih odavno umro. Dobra je domaćica, vredna je, ja sam u njenim rukama. O svemu se brine. Odlazi po recepte, lekove, u prodavnicu, kuva, pere, zove Hitnu, daje mi terapiju…baš sve radi. Nisam mogao bolju izabrati. Od kada je došla kod mene u kuću, 22. novembra 1974. nismo se posvađali. Uvek sam je poštovao, a i ona mene”, priča Svetozar koga pamćenje i bistrina nisu napustili.

„Ja ne znam šta bih, kada bi ona otišla pre mene. Ne plašim se ja umiranja, više strepim da ona ne umre pre mene“.

Tajna duboke starosti

Nikada se nije prejedao, već mu je uvek bilo važno da to što jede ima jak ukus, ne mora ga biti Od slatkog voleo je da jede piškote i vruće palačinke, tek skinute sa tiganja, posute sa šećerom. Nikada nije pio. Ako bi morao da nazdravi “lickao” bi rakiju iz čašice dugo i sporo. Ne voli ni pivo. Bežao je od kafana.

Što se tiče duvana, smotao bi ga i zapalio tu i tamo. Ne često.

Sportom se nije bavio, ali je voleo da gleda fudbal. Jednom je čak biciklom otišao do Novog Sada da bi gledao Stjepana Bobeka. Bicikl je vozio sve do pre koju godinu.

Majka mu je umrla u 88-oj godini života. Bila je krepka i vitalna žena. Veruje da je uz Milku i genetika zaslužna za duboku starost.

“Znate kako, najvažniji je uredan život. Bez mnogo sikiracije. Od sikiracije se i rak dobiva. Prihvati ono što ti zapadne mirne glave i to je to”, kaže Milka i dodaje da se Sreto nikada nije mnogo nervirao, osim kada je sinove trebalo da izvede na put, jer im je majka rano umrla.

Deca kažu da je Sreto vedar i da u svemu vidi lepotu, za njega su svi ljudi dobri, pošteni. Kao da nosi „ružičaste naočare“. Bio je uvek dobrog zdravlja. Nije okretao glavu od lekara, već je voleo da kontroliše zdravlje. Do sada je tri puta operisan.

“Skidali su mi neku fleku sa leđa, izvadili žuč i operisali nešto na usni za šta su sumnjali da je tumor. Sad je to sve u redu. Boli me noga i muči gorušica”.

Oboje jedino žele da, kad dođe sudnji dan, odu brzo, bez mnogo mučenja i boli.

Za mlade imaju samo jednu poruku: „Budite vredni i pošteni. Radite i živite od svog rada, jer ništa samo ne dolazi”.