Danas pravoslavni vernici slave svetog Antonija Velikog, oca hrišćanskog monaštva koji verujućima predstavlja ideal duhovnosti, moralnosti i nepokolebljive vere nasuprot svim iskušenjima.
Prepodobni Antonije Veliki rođen je oko 250. godine u selu Komi blizu Herakleje u imućnoj porodici. Nakon smrti svojih roditelja on je nasledstvo podelio sa sestrom, koju je pritom udomio kod bliskih rođaka (drugi podaci govore da ju je smestio u dom sa ostalim hrišćanskim devicama), a svoj deo je nesebično podelio sirotinji nakon čega je odlučio da život posveti duhovnosti.
Živeo je kao pustinjak, daleko od sveta i njegovih blagodeti, u beskrajnoj samoći. Nastanio se u pustinji, na obalama Crvenog mora, predavši se u potpunosti molitvama i svetom Pismu.
Njegov životni put se pročuo, okupivši veliki broj svojih učenika i sledbenika sa kojima je umeo dugo razgovarati o biblijskim poukama.
Čuvene su i njegove borbe sa demonima, koji su ga godinama opsedali težeći da mu slome duh. Priviđale su mu se žene kao iskušenje telesne pohote, a bio je i u sumnji da sopstveni čin eskapizma od društvenog života vidi kao potpuno beskoristan.
Jednom prilikom pojavio mu se, po crkvenom predanju, sam đavo pred očima u liku malog crnog dečaka koji mu se obratio rečima: „Pobedio si me“, provocirajući Antonija da upadne u greh gordosti. Antonije ga je upitao ko je, a đavo mu se predstavio kao „duh bluda koji podstiče na telesni greh“.
Po predanju Antonije mu je odgovorio: „Bog je dopustio da mi se javiš crn – radi obelodanjenja tame tvojih zamisli, a kao dečak – radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira“. Nakon ovih reči, predanja kažu, da se đavo više nikada nije vraćao.
Živeo je kažu 105. godina, a zbog svojih nadljudskih napora da proživi ponizan život, dalje od greha i grešnih misli, kao i odricanja od svih životnih iskušenja predstavlja najsvetliju inspiraciju svim ljudima koji u današnjem svetu teže hrišćanskom idealu.
„A vidi nas sad“
Prvo mi je ovaj Rambov, još jednog Antonija, mini stih pao na pamet. Nisam vernik kakav bih želeo biti, priznajem i sa tim nemam srama. Nadam se da ću u toku svog života, ma koliki on bio, spoznati Sveti duh i njegovu sveopštu prisutnost kako bih lakše svario ovozemaljski besmisao.
Nisam dakle stručnjak niti verski analitičar, ali sam pripadnik SPC-a od dana krštenja kojeg se dakako sećam.
Čitajući malo o svom imenjaku imao sam osećaj divljenja prema istinskom verniku spremnom da život posveti čistoj duhovnosti.
I danas imam ogromno poštovanje prema skromnim monasima koji žive da bi nas grešnike držali u bliskom kontaktu sa Gospodom. A onda sam malo odrastao, pogledao svet oko sebe koji mi je delovao sve kontradiktorniji.
Na stranu svo zlato po crkavama i hramovima širom sveta, što je u direktnoj suprotnosti sa duhovnim uzorima svih religija, sa uzdržavanjima od materijalnog bogatstva i skromnosti kao vrline. Znamo svi da živimo u ideološki nakaradnom svetu koji će progutati sam sebe gladnim očima požude i greha.
Godinama me muči i žulja, da i vi crkveni ljudi koji okupljate svoje stado oko viših vrednosti, morate da svoje ovozemaljske zadnjice tetošite na kožnim i mekanim sedištima bogougodnih skupocenih automobila, koji su karakterističniji ozoglašenim ljudima koji oličavaju nepravdu, bahatost i gordost – svetskim državnicima i glavešinama Koza Nostre.
Na stranu priča o porezima koje crkva ne plaća jer nemam izgrađeno građansko mišljenje i verovatno nisam dovoljno objektivan, ali priče o pedofiliji i podvođenju dečaka i devojčica moraju se rasvetliti radi ugleda onoga kojeg slavimo u hramovima kojima se ponosi naša kulturna baština.
Odricanje i propagiranje skromnosti visokih crkvenih velikodostojnika koji se koriste carskim blagodetima u siromašnoj zemlji kao što je Srbija više je od bezobrazluka. Za to nemam i neću nikada imati poštovanja.
Čast istinskim vernicima, monasima koji dušu svoju predaju Bogu, boreći se sa sumnjama i iskušenjima na svom putu. Ovim drugima želim da im, kao i nama ostalim grešnicima, nebesa sude i zadovolje vrhovnu pravdu.
Prepodobni Antonije Veliki bio je i ostao uzor u vekovima nakon svoje ovozemaljske smrti, a kako će pred Svevišnjeg ovi naši pojedini Pahomiji i Kačavende neka im je sam Antonije u pomoći.
Dodaj komentar