Kada vas život lomi sasvim je dovoljno ne postati zao, sve ostalo ce se složiti, ovako ili onako.
Vladimir Đurić, doktor medicine, specijalista psihijatrije. na društvenim mrežama podelio je inspirativne redove posvećene onima koje životne nedaće i lomovi nisu pretvorile u zle, zavidne i nesrećne ljude.
Doktor govori o onima koji su svoj teret poneli dostojanstveno, o onima koji nisu odustali.
Tekst objave prenosimo u celosti:
U principu…
Svaka budala može biti srećna kad joj dobro ide…
S druge strane…
Terati sebe da skačeš od sreće kad ti loše ide…i kada život krene da te lomi…onako kako samo on zna…mi tako vuče na onaj intelektualno naivni optimistički fundamentalizam…koji retko pomaže…a često jako puno šteti…a ponekad može biti i poguban…i ostaviti ljude kojima je i ovako teško…sa idejom da su još i krivi što nisu uspeli i da budu srećni i nasmejani…dok im ništa ne ide…
Sasvim je dovoljno…kada je jako teško… kada uopšte nije fer…i kada jako puno boli…ne postati zao…ogorčen…zavidan i zauvek nesrećan…
Uzeti sebi vreme da se oporaviš…kako znaš i umeš…
Ne slomiti se skroz…
I ne predati se…
Pa nastaviti da se boriš za ono što ti je najvažnije…makar i delić toga…ili neku kreativnu esenciju tvojih pređašnjih želja…koja će u novonastalim okolnostima postati dovoljna…
Kakvi crni super heroji…filmske…sportske i muzičke zvezde…
Ko to uspe…taj je u stvari pravi heroj…
I svi ti “mali obični ljudi” su u stvari za naslovnice…jer većih pobednika ni nema…
Uostalom…
Ni ne postoji teži sport ili karijera od života…
I najlepša star u ovom pozivu je što stalno nalećete na ljude po kojima se ona izreka “ko te kleo vidim nije dangubio”…može sasvim primeniti…a koji nisu dali da se slome…
I koji su smogli snage da ustanu i da nastave da koračaju u smeru koji su apriori zacrtali…nakon rolerkostera životnih događaja koji su ih jednostavno zadesili…dok su planirali nešto sasvim drugačije…ubeđeni da su baš oni ti kojima se nikada ništa ružno neće desiti…
Kakvi su to samo junaci…
I koliko je samo zarazno sedeti preko puta njih…
Pariti oči…
I zaražavati se tim nepresušnim optimizmom spram muke…
I diviti se ljudima oprugama koje kada život nategne…oni odskoče jos dalje…
Baš tamo gde su se zaputili…
Bez obzira na sve…
Kakva je to samo privilegija…
I koliko sam samo zahavalan…
Mislim…Piše to u knjigama…Ali toliko nadahnjujuće vala ne…
U 6. deceniji postala je samohrana majka i podsetila nas šta su iskrena volja, ljubav i hrabrost
Dodaj komentar