Prošlo je više od trideset godina od kada je počeo rat na prostorima bivše Jugoslavije. Trideset godina… Čitav moj život stane u to servirano biznis ludilo u kojem su mnogi mnogo mlađi no ja sada izgubili glave. Mnogi su izgubili najvoljenije, izgubili kuće, uspomene, grobove svojih predaka, prve komšije i najbolje prijatelje.
Dok političkim elitama odgovara ovakav poredak stvari, mržnja u krvavom sosu od ljudskih duša održavana na laganoj vatri, običan svet i dalje oseća sve posledice ratnih sukoba. Rođaci međusobno ne govore, brat sa bratom je „odavno završio“, a međunacionalna netrpeljivost i dalje postoji i vreba iz prikrajka.
Dok se veterani iz Srbije, Hrvatske i BiH razumeju i viteški poštuju, političari truju mlađe naraštaje držeći ih u pripravnosti kako bi imali nove „junake“ i njihove galone krvi. Od opštenarodnog klanja u Jugoslaviji, tadašnje republike, a sada države, došle su do, kako vole da kažu, „međusobne saradnje“ koja je više nego očigledna i nadasve neophodna.
Manipulacija šovinizmom, namerno pogrešno protumačenim i predstavljenim nacionalizmom, dovela je do toga da su mladići sa svih strana ginuli za svoju otadžbinu i svoj narod. Ubijali su neprijatelja po naređenju i po dužnosti, zaboravivši da sa druge strane stoji isto tako nevini mladić koji je možda prevaren i nateran da bude tu naspram njega, sa druge strane života i smrti.
Iza svega kao podrška stoji strah. Strah da će ukoliko ja ne ubijem njega, ubiti on mene. Ta psihološka provalija u nama budi zveri, nagoni nas da ne propitujemo moralnu pozadinu dok nam je glava u torbi i da je cilj i jedina misao sledeće jutro dočekati sa glavom na ramenima.
Mnogo je primera o kojima se jako malo priča u javnosti, o vojnicima koji su nakon nekoliko dana na frontu, na liniji koju niko nema snage da pređe, odlučili da odlože puške i porazgovaraju sa drugom stranom. Zanimljiv snimak stiže iz Bosne, na kojem jedan bivši pripadnik Armije BiH govori o susretu na ničijoj zemlji sa vojnicima iz Banja Luke, pripadnicima Vojske Reublike Srpske.
Susret se dogodio mračne 1993. godine i svedoči da su u tom ratu učestovali pre svega ljudi, a onda i zločinci, sadisti, ubice i profiteri. Ljudi u društvu ovih drugih teško ostaju ljudi, ali ukoliko zaista žele oni nikada ne gube taj deo svoje duše. Danas, trideset godina kasnije, svima je jasno da su preživeli mladići učestvovali u rijalitiju pre rijalitija, u izrežiranoj predstavi u kojoj su akteri bili tu samo zbog interesa manjih ili većih hohštaplera, biznismena, domaćih i stranih političara.
– Gledali smo jedni u druge, mahali smo jedni drugima – priča na snimku pripadnik Armije BiH, tada još uvek mladić. Govori kako su dogovorili da se nađu na pola puta između dve linije, iako su se i jedni i drugi ustručavali da veruju onom drugom polako se približavajući „neprijatelju“.
– Evo mi smo digli ruke. Da hoćemo nešto da vam uradimo ne bi došli ovde, pucali bi iz zaklona. I došli su oni, upoznali smo se. Iz Banja Luke ljudi došli. Ne bih ga mogao ubiti, u onom trenutku – sa zadrškom u govoru izrekao je mladić iz Armije.
On je pokazao i suvenire koje je dobio na poklon prilikom susreta od srpskih vojnika.
– Ja sam dobio kutiju ’Vek’ cigare. Nisu isti kao što su bili prije rata, sad su malo bolji, popravili su se. I dobio sam ovih, deset hiljada dinara Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Ovo ću da uokvirim i stavim u kuću – kazao je mladić sa snimka.
Takođe, ono što kvari utisak celog snimka to je taj narativ iz Drugog svetskog rata, gde su svi Srbi četnici, Hrvati ustaše, a Bošnjaci, odnosno muslimani balije i Turci. Takva terminologija koristi se i dan danas i najmanje se radi na iskrenom procesu pomirenja, već je uz pomoć međunarodne zajednice i dalje na snazi međusobno optuživanje za zločine uz izgovaranje čuvenog „ko je prvi počeo“.
Nekad mi se čini da kad su već započeli rat, nisu ga trebali ni završavati dok se nisu dogovorili ko je kriv za početak, a ne da istu priču zauvek provlače.
Ovakvi susreti nisu bili retkost, po svedočenju mnogih koji su prošli kroz pakao rata. Da je pameti i volje, upravo bi se veterani sa svih strana okupili i pokrenuli proces pomirenja među narodima. Ukoliko među njima ima mudrih glava koje su shvatile za kakvu zločinačku maskaradu su iskorišćeni, mogli bi iskoristiti svoj autoritet u podeljenim društvima da ukažu i edukuju stanovništvo.
Ako su oni mogli tamo, na frontu i naoružani do zuba, sa ko zna koliko sudbina na duši, da razgovaraju i razmene improvizovane poklone, šta to nas koji u ratu nismo ni učestvovali sprečava da budemo ljudi, a ne ostrašćena živa bića?!
Primer koji pokazuje sav besmisao devedesetih i udruženi zločin nad narodima bivše Jugoslavije svakako je i snimak regruta koji je imao tu nesreću da bude na licu mesta, u Sloveniji, gde je naš točak istorije krenuo ka svom nezadrživom padu.
“Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo…”
Da je devedesetih postojao internet, da li bi se raspala Jugoslavija?
Dodaj komentar