Nemanja Popović (34), student generacije Poljoprivrednog fakulteta je napustio život u gradu i preselio se na selo.
Nakon završenog fakulteta i života u Americi Nemanja Popović se preselio u selo Senokos (koje ima svega petnaestak stanovnika), gde su povremeno i supruga Miljanom i decom Anjom i Stefanom. On je pre nekoliko meseci preuzeo farmu koja nije bila u funkciji 20 godina, a sada je krenuo sa obnovom.
– Dobio sam na u konkursu i tada donosim definitivnu odluku. Do tada sam znao šta hoću, al’ ne mogu protiv onoga što ne mogu da pobedim. Borba je bila velika, razmišljanja, dobio sam decu u međuvremenu, ne mogu da kažem da nisam pomislio da se bavim nečim drugim. Međutim ta zemlja na selu je bila ono što sam čekao – rekao je Nemanja na početku svoje priče.
Zemlju je iznajmio na 15 godina, a štale i objekte na 3 godine. Onda je kupovao grla stoke, to je želeo od svoje šeste godine, odrastao je na Kozarskoj farmi svoga oca, ali nije preskočio školovanje. Prvo je završio srednju školu u Zrenjaninu, a onda upisao Poljoprivredni fakultet u Zemunu, završio je u roku, a kada je diplomirao proglašen je studentom generacije.
Posle školovanja odmah odlazi u Ameriku gde radi kao vozač teških kamiona. Sve zarad toga da u najkraće vreme zaradi najviše novca. Zaradu nije trošio već je slao ocu da kupuje krupnu stoku.
– Želja je bila jaka, takav je bio cilj, takav sam ja. Štedljiv, marljiv, vredan, sa nekom idejom i malo tvrdoglav kad nešto zacrtam. To može možda bolje moja žena da vam objasni – istakao je Nemanja.
I tako je 7 godina radio i štedeo i on je to nazvao “godine pripreme” za ovo što živi sad.
– Moglo je to možda i brže, možda se može reći da nisam imao sreće, al najbitnije je da se postigne cilj. Zapravo da je sve bilo lako ne bih sada bio ovoliko srećan. Naravno da imam poteškoće i probleme kao u svakom poslu, desi se da se iznerviram ponekad pomislim šta će meni sve ovo, trebalo je da uložim u nešto drugo, ali ne znam kad dođem ovde osećam se dobro – kaže on.
– Donosim odluke u skladu sa onim šta se nudi, prilagođavam se, želje su tu kao krajnji cilj je stalno pristan. Da li sam imao drugi plan, možda i jesam, al’ ovde se dve skockalo u kratkom vremenskom periodu i tu sam – rekao je Nemanja.
– Zimi je loša situacija jer je loš put mora da se pređe reka. Imao sam zimus situaciju da na -17 popravljam traktor i od baterijske lampe dobijem dve promrzline na obrazima, kako sam držao lampu. I palim traktor i idem da hranim krave. Za mene to nije težak život, on jeste malo suroviji, al jeste i način života i prolaska kroz život ja i ne znam za bolje.
– Ali, ovo je nešto gde je osećam slobodno bez obzira na rad koji je veliki. Vremenom će biti manji, ali nije mi teško. Ovo je posao u kome mogu da iskažem sve svoje kvalitete i potencijale, nisam učio mehaniku ali popravljam sve ove mašine. I generalnu motora, nema ko drugi. Najviši problem je što nema signala, nema interneta. Odsečen sam od sveta. Treba mi zbog posla i porodice. Nema nikog, ja i divljač. U selu nema ni prodavnice – kaže Nemanja.
Izvor: RTS
U ovom srpskom selu se drugačije živi, sve je sporije, ne gleda se na sat, nigde se ne žuri
Dodaj komentar