Poštari ne zvone dvaput. Ne zvone ni jednom ovih dana. Štrajk radnika Pošte započet protekle sedmice je nastavljen. Dakle, ono što im je obećano prošli put kada su štrajkovali nije ispunjeno ni danas. A oni neće manje od toga što im je obećano.
Ne bih o tome koliki procenti su im obećani i šta sve mogu da kupe za 35-40 hiljada jer neću tuđim novcima raspolagati, ali možemo jedno reći.
Štrajk i njihovi razlozi za isti su najlegitimnija stvar na svetu i potez vredan poštovanja.
Pogotovo u Srbiji. U zemlji u kojoj se od radnika koji čak i nisu novinari i nemaju moć da utiču na javno mnjenje traži da se autocenzurišu.
Na svom ličnom profilu na društvenim mrežama ljudi ne smeju da pišu protiv vlasti. Tako da, mi smo ovde odavno prešli iz neslobode medija u neslobodu na privatnim mrežama.
Koje služe da (ne)izrazimo svoj sopstveni stav, napišemo kako smo raspoloženi i okačimo fotke sa putovanja.
Ali, avaj. Ljudi se boje da ne ostanu bez posla pa guše svoju reč, iako su nebitne figure u moru bitnih. I spremnih na sve.
Pa i da u najavi ostave bez posla majku dvoje dece jer je stavila Palminu fotku sa kesom na glavi onomad kada je kišilo na vojnoj paradi. Koja je, uzgred budi rečeno, nešto najsmešnije od svih smešnih fotki političara.
Ali da se vratim na poštare. Hrabre ljude koji neće da odustanu.
Neko im je rekao, možda baš iz vladajuće koalicije, kako ove tako i one prošle, da je ovo demokratska država. Možda čak i socijal-demokratska. Kao Nemačka, samo bez demokratije.
U demokratskoj zemlji tvoje legitimno pravo je da se buniš. Što su ti ugrožena prava i što ti je onemogućeno da kupiš osnovne stvari za svoju porodicu, radeći državni posao, pošten i već godinama unazad obezvređen.
Dozvoljeno je i kod nas. Ali, „ako može da se počne u sredu baš čekam neki paket u utorak“, ako sudimo po komentaru građanke Srbije na društvenim mrežama.
Pričala sam sa svojim prijateljima. Neki se pitaju: „Šta se oni sada tu bune, koliko rade i dobro im je“. Neki gledaju ovaj štrajk kao način da im se direktno potkopava posao jer isti podrazumeva stalno slanje preko Pošte Srbije.
Dakle, mi bismo da poštari štrajkuju, ali ako može van radnog vremena, u svoja četiri zida!
Ako može da postignu cilj u zemlji gde se ni na ulici šetajući ne može postići cilj, a da ne ugrožavaju naše potrebe.
Jer, pobogu, šta smo mi krivi što poštarima nije dobro.
I ne samo to. Jer ako danas poštarima podignu plate do razine življenja da plate račune i jedu tri puta dnevno, onda će se i ostali „podići“.
Štrajkovaće vaspitačice jer su, fakat, malo plaćene za čuvanje tridesetoro dece, a predviđeno je tri puta manje u demokratkim državama koje sam pomenula.
Štajkovaće i lekari jer oni, ipak, treba da nam ostanu da nas leče. A plate su im male koliko god da im date povećanje, jer bi one pomenute demokratske zemlje dale mnogo više da dobiju takve stručnjake.
Štrajkovaće, kažu naši građani na društvenim mrežama, i svi oni koji čekaju radno mesto na kojem već godinama rade kao studenti, iako nisu u životu kročili ni na jedan univerzitet.
Osim ako se ne računa to što su dolazili po devojku na Filozofski posle predavanja.
I svi bi nekako i podržali jadne poštare, ali da ih, ako se može, to ne remeti. Da stigne paket od tetke iz Beča u kojem je među mocart kugle stavila i 100 evra da se ima za slavu.
Sve legitimno, iz ugla osobe koja i sama ima tetku u Beču koja pošalje ponešto, stvarno razumem. Iz ugla mislećeg bića koje zna koliko su poštari hrabri i principijalni, ne razumem.
Postoji reč za to što mi ovako podržavamo nečije pravo da kaže da više neće da trpi – Sebičluk!
Uvek je bilo i biće kolateralne štete kada neki sindikat stupi u štajk. Uvek je u demokratkom društvu bilo onih koji će na svojoj koži osetiti nečiji bunt.
Neko neće stići na posao jer su blokirani putevi. Neko neće dobiti paket jer ne rade kurirske služne. Neko, opet, neće moći da pošalje dete u školu, jer štrajkuju prosvetari.
Ali prestaće. Jer na ovaj način, tako što će remetiti normalan život građana, jedino i mogu biti primećeni.
Jedino na ovaj način, jer su već probali razgovorom u ovalnim sobama sa ljudima iz njihovog resora, mogu skrenuti pažnju onima koji bi trebalo da promene njihov položaj na bolje.
Mi ne razumemo demokratiju. To je naš problem. Mi bismo da sve radi, a da podržimo štajk. Mi bismo da opštimo, a da ne spajamo polne organe (slobodno ovu krilaticu izgovorite onako kako treba, ja ne bih ovde da psujem).
Mi bismo, čitam danas, da poštari odu ako im ne valja.
A zaboravljamo da odlaze vaspitačice u Norvešku da čuvaju i edukuju petoro, umesto tridesetoro dece. Da odlaze doktori, pa sada kada pedijatar ode u penziju, nema nikoga da ga zameni, a nema mesta ni kod drugog.
Trebaju li svi koji nisu zadovoljni da odu umesto da demokratski i legitimno, traže ono što im je obećano?
Hoće li ostati iko? Šta mislite?
Živim od 30.000 dinara, stalno sam u dugovima i odrekao sam se svega u životu
Jako ste pametni. Koristite usluge Pošte da primite paket od tetke iz Beča i mislite da ste relevantni da sudite onima koji žive od slanja pošiljaka i kojima je Pošta ovim potezom napravila ogromne gubitke? Zarobili pakete, izbili ljudima pare iz džepa, narušili kompletno poslovanje. A gde su oni kojima su zarobljena dokumenta i sl. Hajde dvaput razmislite kolike su probleme ljudima napravili, pa onda izbacite ovakav tekst. To što su naneli štetu svojim korisnicima jeste korisno za podizanje galame, ali ne i za ostvarivanje njihovih ciljeva, jer nisu korisnici ti koji se pitaju oko poštarskih plata. Da li je sebičluk to što su ljudi kojima je naneta šteta izrazili svoje nezadovoljstvo ili to što Pošta ide preko leđa svojih korisnika?
Direktore ti li si?
Povrsno mudrovanje… Verovatno se posle ovakvog posta osecas uzviseno.
Zena pala i polomila kuk. Ne mogu da je operisu u Pirotu u bolnici jer nema delova za kuk koje dobijaju postom.
Voleo bih da te vidim da se nadjes u slicnoj situaciji, pa onda prosipas ovakvu “pamet”.