Stoti rođendan gospođe Ljerke: Čak i kad živite čitav vek, sve prođe kao tren

Bio je to sasvim poseban dan u Domu za stare na Limanu u Novom Sadu: iako su svi štićenici vremešni, ne dešava se baš često da neko od njih slavi stoti rođendan. A gospođa Ljerka Pletikosić tog 13. decembra napunila je upravo toliko – ceo vek!

Za tu priliku, od Doma je na poklon dobila veliku tortu i lep buket svežeg cveća, a u njenu čast održan je divan koncert na harfi, koji se završio neizbežnim “Happy birthday to you”. Dirljivoj svečanosti prisustvovalo je malo ali odabrano društvance, upravnik, socijalna radnica, psiholog, sestre, nekoliko štićenika, bivše komšije sa sprata i, naravno Ljerkina kćerka Dora, koja je došla sa sinom, jednim od ukupno četvoro unučadi slavljenice koja nije krila ganutost zbog rođendanskog iznenađenja.

Ne propušta frizera i Đokovića

Stara gospođa junački je oduvala svećice, zahvalila se na čestitkama i izljubila s dragim gostima, izvinjavajući se zbog toga što slabo čuje pa ne može da ćaska onoliko koliko bi volela. Bistrog je duha, vrlo elokventna, ali žali se da je telo poslednjih godina izdaje, pa se kreće pomoću šetalice s točkićima, a zbog sve lošijeg vida više ne može da čita i televiziju gleda samo kad igra Đoković. Ipak, ne propušta posetu frizeru i redovno se, svakog meseca spušta do prvog sprata da bi ofarbala kosu i napravila frizuru. Predusretljivo je pristala da se osvrne na svoj život i otkrila nam je da univerzalni recept za dugovečnost zapravo ne postoji.

Zbog ljubavi napustila studije

Rođena je 1919. godine u malom mestu pored Ljubljane, u porodici dobrostojećeg trgovca, kao najmlađe od šestoro dece, kojima se zahvaljujući društvenom statusu, smešila lepa budućnost. Ljerka je posle gimnazije poslata u Beč na studije ekonomije koju, međutim nije završila jer se zaljubila u tri godine starijeg Andriju Pletikosića, koji je upravo završivši veterinu, zaprosio lepu Slovenku i nakon njenog pristanka i roditeljskog blagoslova odveo je u rodnu Suboticu.

Teške ratne godine

Mladi par se venčao na samom početku Drugog svetskog rata – 1941. i iste godine dobili su Mariju, potom, dve godine kasnije, Doru.

– Mlađa kćerka bila je još beba kad su mog muža odveli u zarobljeništvo i do kraja rata nisam znala šta je s njim, ali na sreću, nakon oslobođenja se vratio i odmah dobio službu u Bačkoj Topoli. Zaposlila sam se u banci, gde sam nastavila da radim i kada smo se preselili u Čantavir – pripoveda gospođa Ljerka, priznajući da joj je bilo teško kada su kćerke napustile kuću. Marija je otišla u Francusku i tamo se udala, a Dora je prešla u Novi Sad i tu zasnovala porodicu.

Odlazak u Dom

Andrija i Ljerka su se sredinom devedesetih preselili u Novi Sad, da budu bliže mlađoj kćerci, želeći da je oslobode brige za ostarele roditelje i čestih putovanja do Čantavira.

– Otac je 2004. godine preminuo u snu, nedugo pošto su proslavili 63 godine braka – nadovezuje se  Dora, dodajući da je majka već nekoliko meseci posle smrti voljenog muža nagovestila da bi najradije da ode u Dom. Ta želja ostvarila joj se posle godinu dana i do pre četiri godine bila je smeštena u dvokrevetnom apartmanu. A onda je počela da pada, sve češće i češće, pa su morali da je premeste u stacionar.

Ponosna na petoro praunuka

Ipak, ni otežano kretanje, ni problemi s vidom i sluhom nisu slomili vedar duh gospođe Ljerke, čije dane ispunjava muzika, uglavnom klasična, mada voli da sluša i Hulija Iglesijasa i Nanu Muskuri.

– Poslednjih godina manje se druži. Osim što slabo čuje, ima sve manje prijatelja jer, jedan po jedan,  odlaze na onaj svet – kaže Dora, koja stanuje u neposrednoj blizini Doma i svakodnevno obilazi majku. Njena starija sestra Marija ostala je da živi u Francuskoj i svake godine dolazi u domovinu da vidi mamu. Pre desetak godina svi su se okupili i niko nije bio srećniji od gospođe Ljerke koja je naročito ponosna na svojih petoro praunuka.

 Nema tu nikakve tajne

–  Verujte da ne znam šta je tajna moje dugovečnosti – iskrena je ova simpatična starica.

– Kod nas u kući se uvek dobro jelo, kad kažem “dobro” mislim na vojvođansku kuhinju, supe sosa mesa, slanine, paprikaša, i, naravno, kolača. Deca kažu da sam dobro kuvala, ali to nije bila hrana koju sada preporučuju doktori. Možda je mom zdravlju doprinelo i to što sam se kao mlada bavila sportom, s braćom i sestrama sam dosta planinarila, igrali smo stoni tenis, plivali, bila sam prvakinja Slovenije u skakanju s trambuline. I da, živela sam bez stresa, ako izuzmem ratne godine, pogotovo period kada mi je muž bio u zarobljeništvu. Kao što vidite, nema tu ništa posebno, jednostavno se tako desilo, ali, verujte, čak i kad živite čitav vek, sve prođe kao tren.