Stevan (67) iza sebe ima više od 12.000 letova: „Pilotska kabina je najlepša kancelarija na svetu“

Stevan Ignjatović (67) iz Beograda davne 1976. prijavio se na pilotsku akademiju u Vršcu, gde je konkurisalo još 2.800 momaka. Nije slutio da će, nakon te odluke, postati pilot, obići svet i živeti svoj san punih 40 godina.

Nakon rigorozne kontrole, ušao je u krug od njih 25 koji su primljeni.

Danas je penzioner, a iza sebe ima 20.000 sati letenja i 12.500 letova na čak tri aviona, piše Telegraf.rs.

– Te davne 1976. odlučio sam da sledim svoj san i prijavio se na akademiju. Tada sam prošao testove koji su jako zahtevni. Kada sam prošao u drugi krug nisam ni shvatio šta se dešava, u tom trenutku ja sam počeo da živim svoj dečački san – počinje Stevan svoju životnu priču, i nastavlja:

– Kada sam završio obuku u Vršcu, počeo sam da radim za Vojsku Srbije na mestu kopilota na avionu DC9. To je bilo 1977. Nakon školovanja 1982, u januaru mesecu sam prebačen na Boing 727 na mesto kopilota. Leteo sam po celoj Evropi, obišao sam pola sveta. Kada se sve sabere, bio sam samo u Africi ukupno oko 5,6 godina – priseća se.

Nije ni slutio kojim tokom će ići njegova karijera.

– Početkom 1987. vozio sam DC9, a onda sam krajem te godine postao kapetan, i leteo sam tim avionom negde do 1996. godine do ukidanja sankcija.

Putovanje u Afriku nikada neće zaboraviti.

– Video sam sve delove Afrike, obišao sam i pustinje, tada je tamo bilo prelepo. Išao sam da gledamo ajkule, koje su oni hranili nekim ostacima mesa. Tada nas je jednom napala ajkula, i umalo sam preminuo od straha, to je scena koju nikada neću zaboraviti i koja mi je ubila donekle tu ljubav prema moru. Inače, oni tamo su mene gledali jako čudno u početku, jer sam plav i imam plavu dugu kosu, čupali su me čak, mislili su da je lažna – priseća se.

Početkom devedesetih karijera je išla uzlaznom putanjom

– Negde oko 1991/92. godine radio sam pri Vojsci Srbije i vozio sam do 1996. godine Boing 727. To je bilo za mene veličanstveno, to je jedna vrhunska letelica i s njom sam obišao dosta toga.

Ignjatović je imao i smrtni slučaj za vreme hadžiluka kada je leteo iz Džibutija za Saudijsku Arabiju.

– Postoji procedura da ako neko umre u avionu, zamolite sve putnike da se premeste. Njega prekrijete čaršafom ili ćebetom, položite ga da legne. Obavestite posadu, posada obavesti kontrolu letenja. A na odluci je kapetana da li će da sleti na aerodrom destinacije ili na prvi aerodrom. Ali ako se to već desilo, onda u 90 odsto slučajeva sleti na aerodrom destinacije. Oni su tada se nekako iskupljivali i to se desilo, znam da su ako je neko siromašan, cele zajednice skupljale novac da bi se taj neko vratio kao svetac, to su neki njihovi običaji, muslimanski.

JAT se širio a to je bio jako bitan deo njegovog života.

– Kada se kompanija širila, ja sam učestvovao u tome. Prošao sam tri državna udara Kongo, Gana i Nigerija. Danas je Gana treća zemlja Afrike po ekonomiji. Sve su to prelepe uspomene.

NATO bombardovanje i 12 minuta straha i najteži let koji je imao u životu

– Kada je počelo NATO bombardovanje 1999, ja sam poleteo među prvima, tačno četiri dana od početka. Na nebu je bilo oko 200 aviona NATO, ti minuti su mi bili nikad duži, ali mi je ceo život prolazio pred očima, ja to ni danas ne mogu da objasnim. U to vreme sam vozio Boing 727. U tom trenutku, ostavio sam sina od devet godina kod kuće i ženu, nisam znao šta će se desiti, ali sam verovao u najbolje. A sećam se da su nas krajem rata proterali iz Rumunije, došli smo nekim autobusima i strahovali smo za svoje živote. Kada se rat završio, vratili smo se tamo i dovezli naše avione.

Jedno priznanje, kaže, nikada neće zaboraviti.

– Najveće priznjanje je bilo kada smo odbijeni za odlikovanje. Tada, po tadašnjoj strukturi rukovodećih organa kompanije, nismo bili dovoljno dobri. Kolega moj Boban Ž. tada je rekao da nama odlikovanja ne trebaju, i da citiram: „Ako treba da poginem, ginem sa njim“, to mi je bila najveća titula koju sam ikada mogao da dobijem.

U to vreme, JAT je dobio novu strukturu.

– Dobili smo novu strukturu, mislili su da mi ništa ne znamo. To me je jako bolelo – priča nam bivši pilot.

Mnoge zvaničnike je vozio, a samo jedan mu je ostao u lošem sećanju.

– Moge zvaničnike, predsednike, ministre sam vozio, mnogo njih, samo nisam Tita. Znalo se kada vozite predsednika, da on pozdravi posadu. To jedino nije uradio Boris Tadić, to je bila njegova poslednja poseta Gadafiju i to me je pogodilo.

Oproštajni let

– Godine 2019. ja sam odvozao svoj poslednji let za Er Srbiju, to je bilo negde u martu mesecu. Nije bilo ni slavlja nekog, samo sam od kolega dobio sat, prelep sat. Ja sam čist, i moram da kažem da svakoga mogu u oči da pogledam, jer znam da sam radio ispravno i da sam radio sa ljubavlju.

Nakon penzije nije želeo da svoju naveću ljubav zaboravi, već je počeo da se bavi sportskim letenjem.

– Vratio sam se tamo odakle sam i počeo – u Vršac, radio sam sportsko letenje. Osvojio sam prvo mesto na državnom takmičenju, kao i srebrnu medalju za Milenka Pavlovića koji je stradao u NATO agresiji. Pilotska čast mu nije dozvolila da se povuče, već je velikog srca otišao u smrt – priča i dodaje:

– Pilot se ne postaje novcem, već srcem. Ne može taj posao da se plati, ali može da se unovči, i pilotska kabina je najlepša kancelarija na svetu – poručio je Stevan mladim nadama.

Izvor: Telegraf.rs