Volim pse, udomila sam mešanku, da odmah skinem sa grbače ove ostrašćene ljubitelje životinja pred kojima ne smeš da napišeš da nije normalno da vozaš psa u kolicima za decu. Ili mu kupuješ krevetić sa baldahinom. Ili mu proslavljaš rođendan u za te potrebe zakupljenom beogradskom kafiću, što je nedavno uradila starleta Ana Korać pri čemu je jadnog psa mučenog pogleda smestila u kolica i navukla mrežicu. Kasnije su se pretpostavljam svi pozvani psi, doterani kako priliči slavlju, “zabavljali” sa slavljenikom degustirajući rođendansku tortu, iako bi se najradije umrljali u govno ili crkotinu.
Budući da se starlete ugledaju jedna na drugu (a na koga bi uostalom?) tako je i Tijana Ajfon podelila sa pratiocima na instagramu fotografiju okićenog auto sedišta za psa, uz komentar:
U životu je sve stvar izbora, sami birate hoćete li autosedište za bebu ili za psa.
Ovde mi se film prekinuo na nekoliko sekundi, jer me ozbiljno zamara to pravljanje deteta od psa. U redu je, poštujem pravo svakoga da živi kako želi, da rađa ili ne ređa, da ima psa, da nema psa, da ima čitav čopor u stanu, i čopor i dete, ali ovaj tretman pasa kao da su deca mi je mučan. I meni i tim psima.
Mogu samo da zamislim psa Ane Korać, verovatno je već na rubu podvojene ličnosti, pa ne zna da li pas ili dete. Verovatno je prestao i da laje. Pas blogerke Zorane Jovanović je na urednoj terapiji utišavanja “tabletama na prirodnoj bazi”. A pas Ajfonke će sad da bude “beba” u auto sedištu.
Ne shvatam kako niko do sada nije reagovao (sarkazam) jer ovo je toliko maltretirajuće za psa da mu verovatno ni ona najofucanija lutalica sa ispupčenim rebrima ne bi bila na mestu.
Bolje na nogama gladan, nego u kolicima sit.
Bolje da trčim, nego da me vozaju, da lajem, nego da me drogiraju, da se valjam u govno nego da me špricaju parfemom.
Bolesno mi je ovo. I što je najgore nije to samo uzelo maha kod starleta koje pse koriste za fotkanje i prestiž, već je sve više ljudi koji se prema psu ponašaju kao da je beba. Kupuju psima bade mantile. Bokte tvoj, ja kad našu Jeju kupam, samo gleda kako da me skine sa grbače, izjuri iz kupatila, i umrlja se u tepih zgrožena mirisom šampona. Najsrećnija je kad oladim od nje i pustim je da sita knjava na tepihu, srećna što nisam odlepila i ushićena joj donela bade mantil sa mašnicom i kapuljačom.
Ogrtači, majičice, kabanice, patofnice, kačeketi, pončo, krevetići sa baldahinom, kolica, igračke po cenama većim od kilograma hrane za sve lutalice oko kuće.
Ljudi su počeli da od psa prave dete i psi će popizdeti zbog toga. Zvučaću ko Olga Tokarčuk u svom romanu “Vuci svoje ralo po kostima mrtvih”, ali vrlo je izvesno da spremaju neku osvetu svojim euforičnim gazdama.
Kad voliš psa, pustiš ga da živi kao pas, a ne kao dete, jer nije dete. NIJE DETE.
To je tako lako skapirati, osim ako si čovek a živiš ko debil, pa onda ne možeš.
I neću sad spominjati svu decu koja nemaju hleba da jedu, koja spavaju na rasklimanim škripavim krevetima u sirotištima, jer imanje psa ne znači da neko takvu decu i ustanove ne pomaže, ali mi je sablasno kada vidim da su ljudi odlepili i gube kontakt sa realnošću koja vrišti: To je pas, nije dete!
Industrija proizvodnje svih zajebancija za “mame i tate” pasa cveta, jer kad jednom svom psu kupe bade mantil očekivano je da je sledeće, ako nije bilo i prethodno, set peškira sa ugraviranim imenom (slično onome kad su nam mame koncem ušivale ime u peškirić za zabavište, da ne bude zamene), četkica za zube na baterije, toaletna voda “The sweet dog” (karikiram), baldahin, kapica za spavanje, možda neka pseća slikovnica ili razigrane zvezdice koje se vrte nad glavom psa dok pokušava da zaspe u svom krevetu od punog drveta sa specijalno odabranim jastucima sa prirodnim punjenjem.
I dok mu čitaju priču za laku noć, suze u očima njihovog ljubimca naviru ko bujica zbog čežnje da samo jednom pojure golube, ili mačku, ili zalaju za točkovima, popiju vode iz kišne bare i zapišaju svoja kolica.
Dodaj komentar