Odlazak u starački dom još uvek je tabu tema u Srbiji. Uglavnom se za smeštaj u Gerontološke centre odlučuju osobe koje nemaju nikoga da o njima brine ili bolesni ljudi kojima je neophodna briga i nadzor 24 časa. Često su takve porodice na meti osude zajednice, pa im se spočitava da je sramota da „pored svoje dece neko završi u domu“. Pitanje stigme, kada je o odlasku u starački dom reč, nedavno je aktuelizovano, kada je u javnost dospela informacija o svađi i fizičkom obračunu glumice Mirjane Karanović sa starijom gospođom, komšinicom njene majke. Razlog je bio upravo smeštaj majke Karanovićeve u starački dom. Podsetimo, starija gospođa je navodno, došla na vrata glumice da je ubeđuje kako majku treba da smesti u dom, jer je opasno po sve stanare da živi sama, pošto je dementna i zaboravlja da isključi šporet.
Osećaj krivice
Dr sci. med. Petar Vojvodić na sajtu www.psihocentrala.com, navodi da se ljudi teško odlučuju na ovaj korak zbog osećaja krivice.
– Osećaj krivice se javlja zato što znate da radite nešto protiv želje vaše voljene osobe. Ono što pogoršava situaciju je da vaši voljeni prave problem oko odlaska u starački dom ili vas mole da ih vratite kući, svaki put kada ih posetite. Starački dom je posebno neophodan, starijim bolesnim osobama, čije stanje zahteva skoro pa konstantan nadzor i stručnu medicinsku pomoć – objašnjava dr Vojvodić.
Upravo je neophodnost medicinske nege i bio razlog što je Novosađanka A.R. teško obolelu majku, morala da smesti u starački dom.
– Mama je godinama bila vrlo lošeg zdravlja. Imala je problem sa srcem, teško se kretala, ali je nekako funkcionisala sama uz moju pomoć. Ja sam je obilazila svaki dan, spremala joj stan, išla u kupovinu, vodila kod lekara. U početku je još i mogla nešto da skuva sebi, ali je stanje postajalo sve gore. Kada je doživela moždani udar, leva strana joj je ostala nepokretna. Nekako sam mogla sama da je okupam i presvučem, ali joj je bio neophodan nadzor 24 časa. Imam svoju porodicu, muža, decu, posao…To nisam nikako mogla da postignem, pa sam bila prinuđena da je smestim u Gerontološki. Nije dugo izdražala. Umrla je posle 2 meseca. I danas se pitam da li je trebalo da je smestim u dom – iskrena je ova Novosađanka.
Novi početak u domu
Retki su slučajeva kada se ljudi svojevoljno odluče na odlazak u starački dom i to dok su još u snazi. Oni koji se na takav korak odluče to ne doživljavaju kao kaznu, već kao novi početak.
– Kada je mama umrla, moj otac koji je tada imao 70 godina, odlučio je da ode u starački dom. Sve se raspitao, našao mesto koje može od svoje penzije da plaća i samo saopštio meni i sestri. Niti je bio bolestan, niti mu je trebala neka posebna nega. Jednostavno je rekao sebi, da će mu tamo biti bolje, da neće biti sam i da će imati ko o njemu da brine. Nama je bilo malo i krivo, ali smo kasnije shvatili da je to bilo pravo rešenje za njega. Da je ostao sam u stanu, patio bi za suprugom, ne bi umeo ništa sebi da skuva i bio bi usamljen. U domu mu je odlično, a često dolazi da nas poseti i da obiđe svoj stan – kaže Marko iz Sombora.
Jedan od razloga što se ljudi tek u krajnjoj nuždi odlučuju za smeštaj u staračke domove su cene. Smeštaj u domu za stara lica sa medicinskom negom košta oko 70.000 dinara mesečno. Kada znamo da su penzije 3 puta manje, jasno nam je zašto se u Srbiji za dom odlučuju tek kada briga o staroj osobi postane nemoguća. Da imamo zapadni standard, verovatno bi odnos prema ovoj temi bio drugačiji.
Dodaj komentar