On čuči ispred najprometnije pekare svaki dan. Osim kada je kišovito. Tada se ko senka neprimetno zavlači u unutarnje ćoškove i pruža ishabanu šaku svima koji krenu do toaleta. Mahom ga ignorišu. Ne ljuti se, nema snage za to.

Viđaju ga ponekad na groblju. I na minus 15. Od onih je što čekaju da ožalošćena porodica kraj krsta spusti rakiju, a onda, kada se dovoljno udalje, uzima flašu i poteže bolji gutljaj da zagreje telo, i za pokoj duše preminulog. Vraća je na mesto.

spomenik

Čula sam da ima blizu šezdeset godina. Izgleda je kao da mu je devet više. Lice mu je napukla maska od maltera, sivo, prljavo, propalo. Oči ukočene i krvave.

Ima gustu slepljenu kosu i olindrale brkove što se jedva za kožu drže.

“Hoće li pedeset dinara biti dovoljno?” pitala sam onako, da započnem priču.

“Naravno”, odgovorio je tiho. Glas mu je bio isprekidan i bolan.

“Pa, ne ide Vam baš dobro”, čučnula sam kraj njega i pogledala u kutiju. “Ovde imate tek toliko da kupite suvu kiflu.”

“Više mi ni ne treba. Bogat čovek nije onaj koji ima mnogo, već onaj kome je malo potrebno.”

“To ste pročitali negde?”

“Jesam”, rekao je mirno. “Imao sam u kući veliku biblioteku. Pružala se ko puzavica preko tri zida. Čitao sam noću, kada padne mrak i svi zaspu. Tada se reči bolje pamte. Voleo sam Dostojevskog, Čehova, Turgenjeva. Voleo sam i svoju terasu, svoju kuću, svoj voćnjak i sva stabla višnje koja sam posadio. Prsti bi nam svake sezone od branja plaveli. Moja žena pravila je najbolji sok od višanja u celoj Bosni. A onda, jednog dana, izgorelo je sve. I knjige i zidovi i tek okrečena stabla. I moj život.  Ostale su mi samo reči… one koje sam pamtio kada padne mrak i svi zaspu”, pričao je, a ljudi su nas posmatrali.

prosjak

Tek po neko bi mu dao milostinju.

“Izbeglica ste?”

“Nikada mi se nije dopadala ta reč… izbeglica. Ponižavajuća je. Kao neki žig sa kojim treba da živim. Izgubio sam sve. Sin je stradao, a žena je ostala u Bosni. Nije želela u Srbiju. Nije ni morala. Ponekad mrzim sebe što sam slab čovek, lakše mi je da ovde prosim, nego da se borim… Dozvolio sam da mi tuga i strah pojedu želju da nastavim dalje. Mislio sam da ću napakostiti životu i Bogu. A evo, i dalje sam na pločniku, poderan, gladan, često pijan i sve sa jednakom tugom”, pričao je, usput brojeći gvozdenjake iz kutije.

“Tridesetitri dinara, hm… toliko je godina imao Isus kada su ga razapeli” reče. “Ne želim ja da gradim život iznova. Dobro mi je i ovako. Ovde, na pločniku, shvatio sam da što manje imam, manje mogu da izgubim. I onda je i bol manja. Plašim se da ponovo stvaram i da to ponovo nestane. Posmatram i slušam ljude. Troše se zbog glupih stvari. Zar treba svakom da se desi moja sudbina, da bi shvatio koliko je malo potrebno za spokoj? Suva kifla, udobna klupa, suv karton i lepo vreme što duže. A, ako još pride dobiješ toplu reč i iskren osmeh, na konju si, curo moj, blago se nasmešio.

origami

“Kako mogu da Vam pomognem, verovatno mogu nekako…”, spustila sam ruku na njegovo rame. Osetila se kost. Sve ostalo nagrizla je ili pojela tuga.

“Nema ti šta da pomažeš. Ovo je moj izbor. Ne želim ja da živim drugačije. Jesam prosjak, al sam i dalje, ispod ovih rita, uglađeni gospodin koji je nekada davno, negde u Bosni, obrijan i namirisan, čitao… kada padne mrak i svi zaspu. Nisam izgubio sebe. To je najvažnije”, podižući se na slabašne noge, neočekivano, onako gospodski, poljubio mi je ruku, nasmešio se i sa kutijom u ruci nestao iza ugla.

Da vam je stigao sudnji dan, za čim biste žalili?

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here