Guraš kolica jednom rukom, drugom držiš svog trogodišnjaka, kese ti vise s one slobodne ručke, beba plače, klinja vuče ka parkiću i taman kad sebe dovedeš u stanje eksplozivnog ekspres lonca, iza sebe osećaš nečije prisustvo. Komšinica iz zgrade ti se preko ramena nadvila nad kolica, zagolica urlajuće čedo po nogici i kaže: „A je l’ ga dojiš? Možda nemaš dovoljno mleka, vidiš da je gladan mukica.“
Nije gladan nego se ukakio, komšika, oćeš da proveriš?
Eto, to ti dođe da kažeš ali samo tiho promrmljaš – nije, nastaviš svojim putem, što pre do kuće, samo nikog da ne sretneš.
Ljudi su dobronamerni. I ta žena, koja ne zna ništa o tebi, ne misli loše, ali istina je da te baš briga šta ona i svi drugi imaju da ti kažu o tvom detetu i njegovom vaspitanju.
Reći će ti da dete treba da pustiš da plače do iznemoglosti kad ga staviš u krevetac, da ne treba da spava s tobom u krevetu, ne ljubi ga u usta, treba da sisa, a možda da mu ipak daš dohranu, što ga šetaš po hladnoći, daješ mu slatkiše, ju, ona još ne spava, mnogo ga štitiš, malo ga maziš, previše si stroga – bože me sakloni, jadno dete.
Kad bi svi dobronamerni ljudi gledali svoja posla, mame bi odahnule.
“Nervira me uopšte ideja da mi bilo ko nešto priča, a da ga nisam pitala za mišljenje. Onda me nervira kad mi pričaju da je deci hladno napolju zimi i vrućina leti. Da moraju da urade domaći odmah posle škole, a ne kad se njima radi. Da ne smeju da se valjaju u blatu jer će da se razbole. Da moraju da mi se obraćaju sa ‘mama’, a ne po imenu. Da moraju da jedu šta im se da, a ne da izvoljevaju.
Nervira me generalno što ljudi daju stereotipna i dosadna mišljenja, a svako dete ima svoj fazon. Leave the kids alone. I njihove mame, too”, rekla mi je carica Zorana, mama dva dečaka.
Tu je i moja Jelena koja ima četvoro dece, pa je automatski dobijala mnogo puta više saveta od mene koja imam jedno. Pitam je šta ju je najviše nerviralo kad čuje.
“Nemoj ga na ruke. Jok, nego ću na noge. Toga se prvo setim. Još imam traume. Onda su tu svi prehrambeni saveti – počevši od dojenja – do viršli. Svi sve znaju. Boje odeće za devojčice i boje za dečake. Neviđeno me to nervira i uporno teram inat. Ostavite mi decu na miru i ne uterujte ih u rov. Škola će to svakako početi uskoro. Realno, ja sam imala tu neku karmu da mi svi i za sve, bez da ih pitam, dele savete. Koja škola, koji sport, kako da pričam sa svojom decom… A saveti u trudnoći su posebna kategorija, ja bih to uvela u krivični zakonik”, kaže ona.
Sećam se kad su me jednom pozvali u vrtić. Vaspitačice mog sina su inače zaista bile divne žene koje su se bavile decom najbolje što su znale. Dođem ja, kažu mi: “Htele smo da Vam kažemo da nije dobro što mu dozvoljavate da Vas zove po imenu, a ne mama. Tako kao da ima manjak poštovanja.” Ja im ljubazno odgovorim da nemam problem s manjkom poštovanja, i da to kako će me moje dete zvati – prepuste meni. One malo ljute kažu – dobro. Sutra dolazi on iz obdaništa – mnogo su me grdile što sam opet rekao Ivana, a ne mama i sad tamo kad pričam nešto o tebi moram tako.
Nekad prosto ne vredi – i kad kažeš da su tvoje odluke kakve god bile – samo tvoje, čak i kad se potrudiš da za to daš argumente – drugi su uvek bolji lekari, nutricionisti, treneri, psiholozi, ma šta psiholozi bre – svi su bolje keve od tebe. E pa ne može. Kad sledeći put uhvatiš vazduh da prokomentarišeš – ugrizi se jako za jezik i samo produži dalje. Što bi tate rekle – nije gladan, samo se usro.
Dodaj komentar