Šta ja imam od toga što sam dobar?!

Ne mogu da budem gad, zbog toga što se danas veruje da ću kao gad bolje proći u životu. Da gazim grubo i temeljno preko živih, da bi mi bilo dobro i komotno.

Ne mogu da budem dupelizac, zato što se danas veruje da ću lizanjem nečijeg dupeta sebi obezbediti radno mesto. Ne može to svačiji jezik.

Ne želim da lepim predizborne plakate skrivajući se ko hulja u mraku, da bi neki neškolovani funkcioner pohvalio moj „trud“ i preporučio me nekom drugom neškolovanom funkcioneru što sedi u kožnoj fotelji i piše po mrežama i dokumentima „koi“.

Ne želim da ćutim kada imam šta da kažem, samo zato što se danas veruje da je najbolje ćutati i ne zamerati se. Niko ne voli kada imaš stav. „Nosi ga kući, pa ga imaj za sebe.“

Ne želim da ulazim u ordinacije sa kafom, napolitankama i gustim sokom od breskve da bih ubrzala pregled svog tela. Da pazim na svaku reč koju ću da kažem, da ne bih iznervirala već iznerviranog doktora.

Ne mogu da se neprekidno smejem, samo zato što je neka popularna motivatorka rekla da će mi jedino tako biti dobro u životu, da vibriram visoko i meditiram na podu kuće, ako mi se plače i pomalo čupa kosa u nekom ćošku stana.

Ne mogu da lažem sebe, da se zavaravam. Kad mi se vrišti, vrisnuću, kad mi se sklupčava u sebe, sklupčaću se. I to nikako ne znači da se neću otklupčati, samo još nije vreme.

Ne mogu da ne učim, samo zato što ovde bolje prolaziš kad si glup ili kad pazariš diplomu na faksu na livadi u selu u Bosni.

Ne mogu da kradem, samo zato što je ovde popularno krasti, što za krađu malo ko odgovara, posebno ako se krade na veliko.

Ne moram da operišem sise, usta, ni nos, samo zato što je zavladao trend „budi uvek pohotan i zategnut“.

Ne mogu da budem starleta koja u noćnom klubu gola i nauljena igra u nečijem krilu, jer tako ću na jahtu, tako ću u skupu bundu, tako ću u skup auto, tako će me znati, tako će fudbaleri da odlepe za mnom.

Ne mora mene niko da zna, bar ne na taj način.

Meni je važno da je sebe znam, da upoznam sebe tako da mi u ovom svehaosu bude dobro

Ne moram da budem ništa od onoga što se danas očekuje da bih dobro prošla u Srbiji.

Uostalom, šta znači „dobro proći u Srbiji?”

Biti nečiji dupelizac?

Biti nečiji potrčko i senka?

Biti gad i ološ veći od najvećih?

Biti glup i prost?

Kurvati se dušom i telom za sve pare?

Biti deo utopljene jednolične mase?

Biti seljo beljo i lopov, jer selje belje i lopovi dobro prolaze, a učeni i pošteni ljudi propadaju?

Gaditi se samom sebi kada noć padne i legneš u krevet?

Neka hvala.

Nije poenta dobro proći u Srbiji, već dobro proći sa sobom.

A to znači da treba da živiš u skladu sa onim što Ti osećaš, sa onim što istinski jesi, a ne u skladu sa zavladalim suludim verovanjima i očekivanjima.