Koliko nestandardni akcenat ume da napravi problem prvi put sam shvatila na fakultetu, kada me je na drugoj godini novinarstva, pred punim amfiteatrom, profesorica prozvala zbog „nepravilnog“ čutanja intervjua kojeg sam radila.
Ni ne sećam se šta je tačno bio problem, kao ni koji sam akcenat upotrebila gde ne treba. Sećam se samo da je profesorka bukvalno vrisnula: „Koleginice!“ i zgađeno iskolačila oči.
Srećom, niko od kolega nije reagovao, a verovatno im je bilo smešno (i meni je), ali skoro niko nije vario dotičnu profesorku, tako da su, kontam, odlučili da se solidarišu sa mnom, piše Petra Živić za portal Vice.
Bosna, Čačak, zaječar i Niš na jednom mestu
A zamislite koja sprdnja nastane na prvoj godini novinarstva kad se u jednoj prostoriji nađu studenti, „budući novinari“, iz Bosne, Čačka, Zaječara, Niša, Zrenjanina…
U mom Knjaževcu se govori onako, timočko-prizrenskim akcentom, što nije baš kao što govori nesrećni Tika Špic, ali je tu negde. U mojoj kući se govorilo manje više pravilno (šta god to značilo). U školi smo govorili „standardnim“ akcentom, a deo srednje sam provela na lokalnom radiju gde sam vodila omladinsku emisiju, tako da sam bila ubeđena da je sa mojim akcentom sve okej.
Onda se desila ta profesorka, pa ceo svet različitih akcenata sa kojima sam se susretala svakog dana na faksu i koje neminovno počneš da upijaš. Ispostavilo se da sa mojim akcentom nije baš sve u redu – moja melodija je drugačija od ove standardne, agresivnija, brža i, čoveče, neverovatan je broj reči na kojima je akcenat u stvari na prvim slogovima! Još neverovatniji broj onih na kojima misliš da je na prvim slogovima, a nije.
Pričaj pravilno!
Da sam upisala bilo šta drugo, a ne novinarstvo, ne bih se preterano bavila akcentom. Ovako, već do prvog kolokvijuma na prvoj godini skontaš da, ako želiš da se baviš novinarstvom, možeš sebi da dodaš još jedan „ispit“– nauči da pričaš pravilno.
– Kad je reč o medijima, trebalo bi da se držimo standardnog akcenta. Da nije tako, ne bismo se razumeli. Nezavisno od toga, u neformalnom govoru možemo da se služimo maternjim akcentom, koji probija nekad i u zvaničnoj komunikaciji i to može da bude simpatično. Naročito su TV serije i filmovi učinili mnogo da ti nestandardni akcenti dođu do javne medijske scene, što je zanimljivo jer donosi kolorit – priča mi profesor stilistike i retorike Dobrivoje Stanojević.
Ovo isto je govorio i na prvoj godini novinarstva. Čovek nas nikada nije prozivao kada nešto pogrešno akcentujemo, ili kad jeste, radio je to „nežno“ (ne poput one druge profesorke). Meni je to bilo kul, slao nam je poruku – okej, morate da pričate standardnim jezikom, takva su pravila igre, ali je kul i zanimljivo što će svako od vas proći različiti put od maternjeg do standardnog akcenta. Može da bude smešno, ali nije za podsmeh. Dobrivoje Stanojević mi je dao svoju teoriju o tome zašto su nam akcenti smešni.
– Podsmeh postoji jer, pretpostavljam, krajevi u kojima se koloritnije govori kod nas su, u materijalnom smislu, daleko iza ovih bogatijih u kojima se govori „pravilno“. A siromašan rođak je uvek daleki rođak. Da smo nešto u provinciji bogatiji, itekako bi voleli naše akcente – kaže.
Drugačiji, ali nije smešan
Ima logike u ovom poređenju sa siromašnim rođakom. Jer, vojvođanski akcenat jeste „drugačiji“, ali nekako nije „smešan“ kao onaj iz Leskovca i Niša.
Dobrivoje Stanojević je imao i neke od najboljih reakcija na međusobne studentske prozivke.
– Kad sam pitao jednog studenta zašto se smeje koleginici iz Vranja, rekao mi je da ona treba da govori pravilno, pravilan govor sluša sa televizije svakog dana, a opet tera po svom. A onda sam ga pitao šta znači terati po svom. Kaže, znači raditi kako si navikao. Onda sam mu objasnio da je upotrebio „terati po svom“ zato što su svi Srbi živeli na selu sve do ustanka 1804. godine i da „terati po svome“ znači da je neka od njegovih baka terala stoku po svom pašnjaku, pa odatle taj izraz – priča mi profesor.
Umeo je da „zakuca“ studenta sličnim izjavama, ali ja sam to volela kod njega, jer si iz njegovih zakucavanja mogao ponešto i da naučiš.
Između dve vatre
Još jedna urnebesna stvar sa akcentom je što, kad ti taj „pravilni“ govor jednom nekako „uđe u uvo“, dođe vreme da se vratiš odakle si došao, posetiš porodicu i prijatelje. Pozvala sam nekoliko kolega sa faksa koji sada rade kao novinari, a poreklom su iz različitih krajeva Srbije, da mi ispričaju svoja iskustva.
– Kada se na kratko vratite kući, onda se osećate kao da ste između dve vatre. Da li da govorim „kao Beograđanin“ ili „kao Zaječarac“? Teško je i jedno i drugo, jer sam ja i jedno i drugo. Obično govorim pravilno, ali kada sam sa najboljim prijateljima, taj timočko-prizrenski dijalekt ponovo oživi, a mislio sam da sam ga ubio još dok sam radio na lokalnom radiju kao srednjoškolac – kaže Stefan Jović, urednik i prezenter radija Play i kolega koji mi je na prvoj godini faksa rekao da naglas izgovorim reč šišarka.
Pazite ovo – šišarka. Kojim god akcentom se govorilo tamo gde ste dok ovo čitate, izgovorite ovu reč naglas. Tame gde smo Stefan i ja odrastali se kaže šišArka, sa akcentom na a. To zvuči smešno ovima koji kažu šIšarka, što jeste pravilno.
Obožavam ovu reč, jer je na sebe preuzela svu muku učenja pravilnog govora. I dan danas kada je čujem ili pročitam, umrem od smeha.
Kako je tek Piroćancima.
– Pirotski akcentat u stvari omekšava reči , omiljena mi „jstskt“, to jest jastukat – taj jastuk. Ima i nekih sličnosti sa bugarskim jezikom, tako da se sa njima odlično sporazumevamo, što je veliki plus jer, suštinski, govoriš još jedan jezik pored srpskog – kaže Lazara Marinković.
To sa stranim jezikom je skroz tačno. Super za Piroćance je što razumeju Bugare, ali svaki nestandardni akcenat je kao poseban jezik. I svi mi, kao da govorimo dva različita jezika. Probajte da slušate ortaka iz Vranja kad priča sa kevom telefonom ili, još bolje, sa babom.
– Obožavam pirotski dijalekt. Mislim da svi ljudi koji pričaju drugačijim akcentom zapravo imaju neku posebnu vrstu nadmoći i sposobnosti. Raznolikost u jeziku je ogromno bogatstvo, a ne nešto zbog čega ljudi treba da se stide. Ja nikad nisam imala jak akcenat, čak se sećam da su me još u srednjoj školi nekad zezali jer pričam „beogradski“ i „udaram u bAndere“. Danas, kad sam okružena ljudima koji pričaju pirotski, jezik sam krene da govori pirotski i to mi je skroz kul. Često mi se dešava da kada pomenem odakle sam, ljudi budu u šoku: „Uopšte ne zvučiš kao da si iz Pirota, pa gde ti se izgubio akcenat?!“. Nije se nigde izgubio, tebra, čuvam ga za specijalne prilike – kaže Lazara.
To je tačno, kada čuješ maternji akcenat, jezik sam krene. Sećam se da sam, dok sam se spremala za ovo snimanje, prilično razmišljala o tome na šta će sve to da liči ako me kolega, jedan od retkih koji je zadržao maternji akcenat, bude „povukao za sobom“.
Ne priča se isto u Kruševcu i Knjaževcu, ali tu smo negde. Na kraju je ipak pobedilo to što sam više razmišljala o onome o čemu smo pričali nego o tome kako smo pričali.
Odsustvo kompleksa
Kad smo kod onih koji su zadržali maternji akcenat, ne smemo da zaboravimo Crnogorce. Teoriju o tome zašto Crnogorci ne daju pet para na akcenat i furaju svoj, dao mi je profesor Dobrivoje Stanojević.
– Oni nemaju kompleks niže vrednosti, ne znam da li je to zbog planina u Crnoj Gori, mada, imate u istočnoj Srbiji toliko planina, a opet, ja sam uvideo da mnogi studenti iz tog vašeg kraja razviju kompleks niže vrednosti zbog akcenta. Crnogorci imaju samopouzdanja, možda ima veze sa time što nikad nisu bili pod Turcima, a i sa time što je njihov govor zanimljiv. Znate da kada ste na moru, često pokupimo taj njihov akcenat – kaže profesor.
Đe ne znamo
Ko mora, kao TV novinari i svi ostali novinari koji osećaju potrebu da govore standardnim jezikom (šta god on bio, ali to je druga priča), akcenat se da naučiti. Kao predmet u školi, odlaskom na časove. Tako je prva prezenterka sportskih vesti u Srbiji, Nina Kolundžija, od bosanskog, preko vojvođanskog, došla do standardnog jezika kojima vam danas saopštava ko je koga i koliko u svetu sporta.
– Kao šestogodišnjakinja sam se iz Banja Luke preselila u Bačku Palanku, pa sam se najpre sa bosanskog prebacila na vojvođanski, a onda deceniju i po kasnije na standardni. Prvo sam kob’la zamenila za kobila – kaže.
Nedovoljno za televiziju
– Kada sam došla na televiziju, rekli su mi: „Jao kako slatko pričaš i otežeš, ali na televiziji tako ne može“. „Pevala“ sam dok sam čitala, kao da pričam neku priču i poprilično otezala, onako vojvođanski. Što mi je materija bila poznatija, to sam više pevušila. Prvo što sam uradila – zakazala sam čas dikcije. Uputstva koja sam dobila od profesorke su mi mnogo pomogla. Jedno od njih je da snimam diktafonom dok vežbam i potom slušam i sama uočavam greške. I dan danas mi izleti neka reč, uglavnom kada sam umorna pa koncentracija popusti – kaže Nina.
Dok sam završavala ovaj tekst, pitala sam koleginicu Lazaru „Koj gi mica džaci?“. Ništa nije razumela. Bila sam ubeđena da je to iz pirotskog kraja, ali izgleda da je više leskovački ili vranjanski.
Da je Vuk Karadžić bio iz tih krajeva, svi bi znali da to znači – ko pomera džakove. Ali nije.
Dodaj komentar