Magazin Srbija

Srpski klubovi za kupovinu igrača dali 100 miliona dolara, a sve se nema para

štrajk
Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Srpski klubovi potrošili 100 miliona dolara za kupovinu igrača, a sve se nema

Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“ govorio je za Nova.rs o milionima potrošenim na transfere igrača u Srbiji. Tekst o milionskim ciframa i lažnim ugovorima prenosimo u celosti.

Srpski klubovi su za kupovinu igrača u prethodnih deset godina potrošili 100 miliona dolara. Zvuči vam čudno? Ne brinite, niste jedini. FIFA je objavila izveštaje koji su otkrili da se ovde, i pored opšte nemaštine, gde igrači protestuju ispred gradskih uprava, tražeći svoje plate, ipak vrte stotine miliona evra.

Ako se zna da se Partizan pre koju godinu hvalio da je doveo Sejdubu Sumu za rekordan transfer od 1,65 miliona evra, da se Zvezda diči domaćinskim poslovanjem i pokušajem da joj odnos cena-kvalitet bude dobar, onda se postavlja pitanje – gde su otišle tolike pare?

Kako je moguće da su srpski klubovi potrošili 100 miliona dolara (oko 85 miliona evra), ako u tu sumu recimo može da stane čak 51 i po Sejduba Suma.

Ili tridesetak Nemanja Radonjića, pošto je, po podacima sa Transfermarketa, Nemanja plaćen Romi tri miliona evra. Opet ostaje nejasno, kud se dedoše toliki novci za deset godina.

– Kad se uzme neki prosek, ispada da se godišnje kupovalo igrača za deset miliona dolara, što je nekih sedam i po miliona evra. Ono što je meni poznato je da su samo kupovali Zvezda i Partizan. Znam da je Vojvodina kupovala neke igrače, ali su to neki transferi koji nisu prelazili 150.000 evra. I to možda u nekoliko slučajeva. Poznato je da svi ostali angažuju slobodne igrače. Zato se to što se vi sad pitate, ja sam pokušavao čitav dan da dešifrujem – kaže za Nova.rs Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“.

Ni sam nema objašnjenje za tako vrtoglavu količinu novca, baš zato što je svestan kakva je platežna moć srpskih klubova i liga u celini.

– Jedini logičan odgovor je da su se fiktivno pravili ugovori za igrače koji su bili slobodni, kako bi se izvlačile pare iz sistema. To su sve podaci koji su zvanični. Svaki transfer mora biti prijavljen i to su podaci prijavljenih transfera. Niko ne može da osporava validnost izveštaja FIFA. To je apsolutno tačna informacija i ne može se braniti nekim argumentima – tvrdi Poledica.

Ti fiktivni ugovori, logično nisu završavali u džepovima igrača, a klubovi mogu da, kada hoće, prećute koga su i za koliko novca doveli. Ili prodali.

– Moje mišljenje je da su se pravili fiktivni ugovori i javnost o tome nije bila obaveštena jer klubovi u suštini nemaju obavezu da obaveštavaju javnost da li su nekog kupili i koliko su platili. Osim u određenim slučajevima kada su medijima interesantni. Recimo kao kad je dolazio onaj Van la Para, ili Suma… Uglavnom kad Zvezda i Partizan dovode igrače onda tu postoji neko interesovanje javnosti i manje ili više se licitira sa nekim ciframa da li je nešto plaćeno i koliko. Ali, sto posto sam siguran da osim Zvezde i Partizana, Vojvodine u nekim minimalnim iznosima, Čukaričkog možda, svi ostali klubovi ne daju ni dinar, jer nemaju pare da plate igrače – priča Poledica.

Da ne bude da su samo kupovine srpskih klubova skupe, šta tek reći kad se vidi da su srpski klubovi prodali fudbalere u ukupnoj vrednosti od 300 miliona dolara zaključno sa 31. decembrom 2020. godine.

– Ako pogledamo realnu sliku na tržištu i izveštaj FIFA normalno je da se zapitamo šta se ovo dešava. Kao što i kad je prodaja igrača u pitanju, mi smo zabeležili prodaju igrača 300 miliona dolara. Kako 300 miliona?! Znamo za neke igrače kao Pavlović za 12 miliona, Radonjić, znamo te neke transfere, ali 300 miliona, znate koji je to novac. To je 30 miliona godišnje transfera, to mi nije poznato – čudi se Poledica.

Dodaje i da se oduvek pitao kako je moguće da fudbalski funkcioneri žive tako lagodno i dobro, dok fudbaleri ispaštaju.

– Uvek sam se pitao odakle tim ljudima tako luksuzni životi, odakle im automobili od 100 hiljada evra, luksuzni odmori. Ne mislim da oni rade nešto ozbiljniji posao od mene, naprotiv, ali fudbal se svodi na to da funkcioneri žive luksuzno, a mučenici fudbaleri i treneri rade za neke smešne pare. Onda se pojavi taj desetogodišnji izveštaj i da ja, koji sam taj izveštaj objavio, i kad sam ga pogledao, pitao sam sebe – kako bre ljudi – u neverici je Poledica.

Sindikat fudbalera je napisao na stotine ugovora, dobro znaju kakve su zarade igrača i kako tržište funkcioniše, ali su im i dalje cifre „van pameti“.

– Štaviše, zvao sam jednog prijatelja da probamo zajedno da rastumačimo, misleći da ja ne tumačim dobro. Na kraju sam shvatio da ja koji smatram da sam najinformisaniji, samo sam se našao u tunelu, jer moja saznanja i ono što radim u praksi, apsolutno se ne slažu sa izveštajem. Ne da se ne slažu, nego je taj izveštaj puta 50 u odnosu na realnu sliku koju mi imamo – uveren je prvi čovek sindikata fudbalera.

Objašnjava i kako funkcionišu fiktivni ugovori.

– Oni se sklapaju sa agentima koji nikad nisu bili posrednici u transferu, samo kako bi se izvukle pare. Igrač je slobodan, nema agenta, dođe u klub, potpiše ugovor, a klub fiktivno napravi ugovor kao posrednikom, koga taj igrač ni ne poznaje. Tako da su se i na taj način izvlačile pare iz sistema, to se radi i dalje.

Taj novac i zloupotrebe su motiv da se zasedne u fotelju nekog kluba, čak i kada je on slabiji, ili posluje u gubicima.

– Mi pričamo o ligi koja je možda najsiromašnija u Evropi, a onda vidimo brojke od stotine miliona dolara i ostanemo zbunjeni. Shvatimo zašto se svi tuku da dođu do neke funkcije, iako su svi klubovi gubitaši. Prva stvar koju je logično razmišljam, zašto bi se neko tukao da uđe u klub koji je u dugovima. Valjda je logično da od takvih klubova treba bežati.

Poledica odbacuje onu mantru koju funkcioneri često vrte, a to je da svoj novac ulažu u klub.

– Ma kakvi, to su gluposti. Meni za 30 godina koliko sam u fudbalu, nije poznato da je jedan funkcioner uložio sto dinara u klub, od svojih para. Pozajmica, privatnih je bilo, ali su se one vraćale sa debelim kamatama, tako da ne možemo da je pozajmica ulaganje. To je ništa više od pozajmice. A to da je neko davao svoj novac su priče za javnost. Ovde su se od fudbala najviše obogatile sudije i funkcioneri, a najmanje igrači i treneri. Fudbal u Srbiji i služi za političke parazite, da bi imali gde da ih uhlebe i da bi sudije i funkcioneri uzimali pare. A sve ovo ostalo je samo ‘pro forma’, da bi postojao fudbal. Još nisam video siromašnog funkcionera, kao što nisam video siromašnog političara. Svi funkcioneri u Srbiji žive galantno i luksuzno, to je neka privilegija, a svi klubovi gubitaši. Ubeđen sam da su to fiktivni ugovor i zato je javnost zbunjena – tvrdi Mirko.

Ponekad se i dva kluba dogovore da naprave ugovor o transferu do kog nikad nije došlo.

– Jedino kako može da se otkrije da li je on posredovao je tako što se saslušava igrač. Mada se plašim da bi u tim situacijama igrači bili primorani da kažu nešto što nije istina kako bi zaštitili sebe. Jer, to su opasne stvari, znate da tu ima i mnogo kriminala i ljudi koji nisu za potcenjivanje i siguran sam da bi se išlo linijom manjeg otpora. Nisam siguran da je neko spreman da se žrtvuje, uzimajući u obzir da je ovde svako ko je rekao istinu stradao. Lično znam za gomilu fiktivnih transfera koji su rađeni, ali nije moje da o tome pričam. Evo predsednik je rekao da će da se bori sa tom mafijom, pa vidim kako se bori. Čak se to više radi nakon njegove izjave, nego pre – priča Poledica.

Da su agenti u povlašćenom položaju, govori i to da ponekad dobijaju novac sa više strana istovremeno.

– Ako naprave neke lične interese, klubovi mogu da potpišu šta god hoće. Kod nas funkcioniše tako što su klubovi recimo jednog agenta angažovali i za kupovinu i za prodaju igrača, pa je on faktički imao četvoroduplu zaradu. Plaćao ga igrač, plaćao ga jedan, plaćao ga drugi klub za jedan posao ga plaćali svi. Uglavnom se novac u fudbalu izvlači ili preko agenta, ili igrača. Tako što se pumpaju cifre, od kojih se kasnije izvlači novac i dele se pare u gotovini. Ne može se ništa zvaničnim tragom jer bi to moglo da dovede do krivične odgovornosti.

Ovakvi dogovori prave se „ispod žita“, pa se igraču na papiru da jedna plata – ali on deo nje vraća u kešu na ruke.

– Recimo klubovi zaključuju ugovore s igračima koji su nerealno visoki, na primer treba čovek da primi deset hiljada evra, on primi četiri, ostatak vrati u kešu onima koji su ga tu doveli. Takvih primera ima mnogo. To je jedna korupcija koju je teško odmotati. Nema interesovanja nadležnih da se to reši jer bi svaka istraga dovela do ljudi povezanih sa politikom. Prosto nemaju interes da seku granu na kojoj sede.

Poledica podseća da su uvek vlasti bile u klubovima, a da je posebno problematično to što se većina klubova finansira iz naših džepova.

– Uvek je vlast tamo gde su pare. Od njih zavisi, gotovo svi klubovi su sa statusom udruženja građana i finansiraju se iz budžeta. Pored svih tih para, lokalne samouprave i država daju klubovima novac za funkcionisanje.

Maligni sistem koji opstaje ovako dugo doneo je brojne primere, pa je jedan od njih da čak i klubovi u blokadi više ne vide kao prepreku da dovode fudbalere.

– Imao sam u praksi da klub dovodi igrača, a račun mu je u blokadi. I mi im kažemo: ‘Pa dobro, ali vama je račun u blokadi, niste u mogućnosti da servisirate taj ugovor’. Znate ša oni kažu? ‘Ma boli vas uvo, potpišete na šest meseci, a ako ne bude para tužite nas, pa će opština dati pare za klub. Onda ćete vi iz toga da naplatite pare igraču’. I to zaista u praksi jeste tako. Tako smo mi pre koju godinu imali 140 arbitraža na Arbitražnom sudu, što je u praksi, kad se pogleda broj igrača, pokazatelj da je svaki četvrti igrač završio na sudu. Nažalost, tako stvari funkcionišu.

Izvor: Nova.rs

Fudbalski tajkun drži Vučićevu sliku na zidu i 4 godine izbegava suđenje za pronevere

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
37 Shares
Share via
Copy link