Flmsku ljubav Srpkinje i Hrvata u Zagrebu ’91 prekinuo je rat, 24 godine kasnije spojio ih je Fejsbuk

Romansa jedne Srpkinje i Hrvata koju su otpočeli 1991. godine grubo je bila prekinuta užasnim građanskim ratom, ali njihova priča je dokaz da je hepiend itekako moguć.

Priču koju je objavio portal Blic žena prenosimo vam u celosti:

Gledam svog divnog muža dok razgovaramo o svakodnevnim stvarima. Razmišljam koliko je dobar prema meni, koliko sam srećna sa njim i uz osmeh se glasno zapitam da li je moguće da smo uspeli…

Bilo je proleće 1991. godine. Zagreb. Ja student u studentskom domu, njega upoznajem kao druga momka moje cimerke, takođe student. Nervira me jer mi tera inat dok pričamo o sportu, upropasti nam žurku jer pušta muziku koju većina ne sluša, ponaša se kao da me ne primećuje.

Iz tog istog inata plešemo i tako počne naša ljubavna priča. Naša ljubav. Velika i čista, na prvi pogled nemoguća jer on je Hrvat, a ja Srpkinja. Ne zanima nas što sve miriše na rat, što pokušavaju da nas truju i razdvoje.

Ipak, razdvaja nas moj povratak u rodnu zemlju, nemogućnost da održimo kontakt jer više ni telefonske veze ne postoje, to što smo previše mladi da budemo jači od svega. Patimo.

Prolaze godine, ne znamo ništa jedno o drugom, ali ja ga čuvam u srcu i glavi, u fotografijama, sitnim poklonima, bioskopskim kartama, dnevniku. I dalje ne veruje da sam sve to sačuvala.

Nalazim ga, a kako drugačije nego preko društvenih mreža, nakon 24 godine. Na fotografiji ON, isti, zgodan, nasmešen, opušten, zauvek moj jer ga tako pamtim. A od glasa, kada ga ponovo čujem, strujni udar!

Susret nakon toliko godina …. Emocije toliko jake, kao da smo se juče razdvojili. Primećujem nekoliko sedih u njegovoj plavoj kosi i sitne bore oko očiju, još je zgodniji i šarmantniji. Nadam se da on moje ne primećuje.

Za sve te godine ostvarili smo se i kao roditelji i kao uspešni poslovni ljudi, život nas je pripremio za Nas. Sve što nas je razdvojilo, sada je daleka prošlost, deca su nam odrasla i samostalna su.

Vreme je za Nas!

Veoma brzo donosimo odluku da nastavimo život zajedno i evo nas …. Konačno smo se venčali (nije da me nije zaprosio i te davne 91.), imamo svoj stan i svog psa, deca nas posećuju, roditelji su oduševljeni što smo srećni, a mi … putujemo, uživamo, volimo se svakog dana sve više i jače i iznova se uveravamo: Da, moguće je, uspeli smo!