Zašto je mene kao Srbina sramota zbog Srebrenice

Sramota me je. Sramota me je i neizmerno mi je žao što je neko u moje ime klao, ubijao i naneo bilo koje zlo drugom živom biću. Ovo nije govor za mis balkanskog univerzuma, ovo je iskreno kajanje. Kajanje za nešto što moj um, moje ruke nikada počinilo ne bi.

Zovite me idiotom, ali kako je neko smeo da zakolje čoveka u ime nekoga ko se kaje i traži oprost od života što je komarca pretvorio u prah? Taj sam, ona budala što spašava bačene pse i mačke po šumama u putničkim torbama, što vadi žedne pčele koje se dave u jezerima, onaj što ne bi bio lovac ili ribolovac, što voli da se bije sa drugim ljudima kada mu padnu sve roletne zbog ljudskog primitivizma i gluposti. Onaj gadne naravi sa kratkim fitiljem, koji nekako opet prezire nasilje. Najveći agresivac među hipicima i najveći hipik među agresivcima, lepo me je opisao jednom prilikom moj prijatelj Damjan.

To sam ja. To i još mnogo čega pride. Kompleksna ličnost prosečnog Balkanca, momka iz Beograda koji ne mrzi i koji uživa u različitosti svih vera, nacija, boja kože. Neko ko je rastao ugledajući se na stare beogradske mangupe, neko kome je Voždovac u duši, Crveni krst u venama, a čitav svet u glavi. Možda različite muzičke ukuse ne tolerišem, ali eto, neka mi onaj gore to zavede kao jedan od grehova. Ne volim da me bilo ko na nešto tera, da nešto moram. Ne moram ja ništa osim da umrem. I to će doći.

Zašto ljudi vole da se igraju Boga? Šta je to iskompleksirano do te mere da se sladi tuđom nesrećom? Čovek, najsavršenije i najpokvarenije poznato stvorenje u kosmosu.

Dakle, uvod je bio predstavljanje svima onima koji će mi nakon sledećih redova sve po spisku. Neka. „Nije problem u slobodi mišljenja, već u slobodi govora onih koji ne misle.“

Srebrenica – 26 godina kasnije

Danas me je sramota. Šta se kog đavola desilo u Srebrenici? Tu otprilike nastaje ogroman zid na kome preovlađuju natpisi – zločin, genocid, sumnja, stid, smrt, prezir, laž, istina, oprost, ljubav, solidarnost, ubice, suze, patnja. Svako će na ovom zidu u našim glavama napisati još ponešto što mu je na duši.

Jedna strana viče genocid, druga strana ne poriče zločin. Poriče genocid. Na koliko je nivoa cela priča morbidna. Šta sam ja, u tom trenutku tek izmigoljio iz pelena, zadužio nekoga da u moje ime ubija i progoni?

Ratko Mladić za deo srpskog naroda nacionalni je heroj na nivou Stepe Stepanovića i Živojina Mišića. Teško mi je da se poistovetim sa tim mišljenjem. Verujem da Mladić nije imao pravo da zloupotrebi slavu takvih junaka. Možda je načelno imao za cilj da zaštiti srpski narod u ratnom području, ali je morao da sačuva svoje i dostojanstvo čitave nacije. On to nije učinio. Zato sada čitav naš narod stavljaju u kontekst genocida nad musimanskim stanovništvom.

Više mi je nego jasno da se ljudi pretvaraju u zveri u okolnostima rata. On gubi empatiju, postaje krvožedno stvorenje koje spas od svog ludila traži u tuđoj patnji. Ali to nije i ne sme biti opravdanje. Pravi srpski oficir nije hladnokrvni ubica. On je častan čovek koji veruje da brani svoj narod od neprijateljskih vojnika. Vojnika, ne civila.

Ne verujem ni u jednu nametnutu agendu. Ne verujem da su Srbi jedini krivci za rat u bivšoj Jugoslaviji, ne verujem u sramnu parolu „Nož, žica, Srebrenica“, ne želim da verujem da smo varvari nesposobni da osete empatiju.

Tu se međutim javlja drugi hroničan problem. Kao i uvek dvostruki aršini. Kako je, za ime istog tog Boga, moguće da nevine žrtve nisu jednako tretirane. Kako je moguće da se svetska kampanja fokusira samo na ubijene muslimane, Bošnjake kako se izjašnajvaju, a ne i na srpske civile koji su takođe mučki ubijani?

Pripadam mlađoj generaciji, koja je cuclu ispuštala u vreme kada je svet čuo za Srebrenicu. Generaciji koja od života želi mnogo više od vrtologa mržnje. Ne dozvoljavaju nam slobodno disanje neplaćeni računi, nerazjašnjeni zločini i isti ti protagonisti koji su nas unazadili za nekoliko vekova. Napredno u rikverc.

I gotovo tri decenije kasnije mi nismo mrdnuli dalje od juče. Cucle smo zamenili falusima ratnih huškača, ratnih profitera i njihovih sinova. Jedino je Tuđmanov unuk odlučio da igra pošteno i sam je otišao u porno industriju.

Slušao sam priče bliskih ljudi koji su učestvovali u tom prokletom ratu. Verovali su da sprečavaju ponavljanje identične sudbine svog naroda iz perioda Drugog svetskog rata. Da to rade za svoju decu i unuke. Izmanipulisani kao i uvek, odbačeni kada više nisu bili potrebni za ostvarenje političkih ciljeva, ostali su da sležu ramenima na mnogobrojna pitanja o svrsishodnosti tih devedesetih.

Iz najbolje namere ni krivi ni dužni učestvovali su u urezivanju bolnog ožiljka na naše čelo. Srebrenica je jedan od tih ožiljaka. Nemam obraza da me ne bude sramota. Koliko je bitno da li je bio genocid ili ne? To je i onako samo definicija. Ljudski životi nasilno prekinuti zbog različitosti, to je prava bol. Gledajmo prvo u svoje dvorište, počistimo i edukujmo se, ali isključivo istinom.

Prezirem ratne profitere koliko i one posleratne. Ljude koji osnivaju nevladine organizacije čiji cilj nije istina, već propaganda i neprestano ponavljanje jednolične mantre koja produbljuje mržnju. Gde je istina u svemu tome? Nije potpuno tačna optužba da poričemo istinu, samo smo naučili za sve ove godine šta je propaganda, bolesni marketing i koliki je njegov uticaj na javno mnjenje.

Propaganda je obostrana, a evo šta kao argument povlače svi oni koji tako ubeđeno smatraju da u Srebrenici nije bilo genocida.

Šta kaže definicija?

U Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida usvojenoj od strane Ujedinjenih nacija on se definiše kao namera da se u potpunosti ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa. Pod tim se podrazumeva ubijanje članova tih grupacija, nanošenje istima teške telesne ili mentalne povrede, svesno nametanja teških životnih uslova grupi sa ciljem da se ostvari fizičko uništavanje u celini ili delimično, nametanje različitih mera koje bi dovele do sprečavanja rađanja unutar ugrožene grupacije, kao i prisilno premeštanje dece iz jedne grupacije u drugu.

Čitajući ove reči dolazimo do zaključka da je svaka zemlja na svetu nastala ili prosperirala zahvaljujući genocidu. Amerika istrebila Indijance, Španci istrebili i kolonizovali Maje i Inke, Kineze su satirali Japanci i Indonežani, Englezi dve trećine sveta, Belgijanci i Holanđani najbrutalnije iskorišćavali i ubijali sve koje su smatrali divljim ljudima, a sve u ime civilizacijskih vrednosti. Turci i njihov danak u krvi je samo jedan primer po ovoj definiciji.

Previše je primera kroz istoriju, toliko da miroljubivom čoveku može jedino da pripadne muka kada porazmisli o ovome. Javlja se osećaj stida što pripada ljudskoj rasi i što je na taj način povezan sa svom prolivenom krvlju.

Možda je činjenica da je čitava ljudska rasa koncipirana na zločinu i genocidu, baš taj kamen spoticanja da mi sami sebe prvi deklarišemo kao genocidan narod, ili narod u čije ime su pojedinci učinili genocid. Mene je sramota u oba slučaja.

Dve opcije, a istina je neka druga tema

Mi mlađi imamo dve opcije. Da priznamo da se u Srebrenici dogodio genocid ili da isti poričemo kako bi dokazali da smo pravi Srbi. To je to. Zaista? A istina? Zbog nejasnoća, konfuzije o činjenicama i nepoznavanju istine okrećemo glavu i izbegavamo da razgovaramo o Srebrenici. Ne umemo čak ni da mislimo o njoj.

To je vrlo pipava tabu tema kojoj je najbolje da stoji ispod prljavog i vraški teškog tepiha koji nam kvari životni prostor. Kada će soba da prodiše? Jedino onda kada odlučimo da je vreme da očistimo sav nered i smeće koje smo taložili tolike godine.

Šta su radili naši demokratski vlastodršci svih ovih godina?

Otišao je Boris Tadić, u vreme kada je bio predsednik Srbije, u Potočare kako bi se izvinio i izrazio iskreno žaljenje zbog zlodela pojedinaca iz naših redova. Njegov iskren postupak bio je težak s obzirom da ljudi i danas dobijaju pretnje smrću zbog izražavanja suprotnih stavova po ovom, ali i po mnogim drugim pitanjima.

U njegovom mandatu u Skupštini je izglasana deklaracija o Srebrenici, koja se u svom tekstu poziva na presudu Međunarodnog suda pravde gde se srebrenički zločin precizira kao genocid, dok se u samom tekstu naše deklaracije taj termin svesno zaobilazi.

Otišao je u Potočare Tadić i poklonio se žrtvama, takoreći kleknuo, što je siguran sam, uz sebi svojstven komentar, propratio tadašnji keramičar Bata Gašić, takođe u klečećem položaju među pločicama nekog kupatila.

Deklaracija je izglasana 2010. godine, uz burnu skupštinsku raspravu. Nada Kulundžija poslanica Demokratkse stranke i šefica poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, tada je rekla jednu pametnu stvar.

– Osuđujući zločin nad Bošnjacima u Srebrenici, odajući poštu nevinim žrtvama i saosećanje sa njihovim porodicima, sa budućih generacija skidamo breme koje su nam ostavili pojedinci – rekla je tada.

Sa druge strane, nekada visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije i moj profesor na Fakultetu političkih nauka Slobodan Samardžić, Deklaraciju je tada ocenio iz prilično drugačije perspektive.

– Istaći Srebrenicu kao jedno mesto ratnih zločina u građanskom ratu koji je trajao gotovo četiri godine od Slovenije pa sve do Srebenice, istaći samo žrtvu jednog naroda znači zapravo relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji – rekao je te 2010. godine u Skupštini Srbije Slobodan Samardžić.

Kako glasi tekst oko kojeg se naravno nismo složili kao narod.

Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici

1. Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija.
2. Narodna skupština Republike Srbije pruža punu podršku radu državnih organa zaduženih za procesuiranje ratnih zločina i za uspešno okončanje saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, u čemu naročitu važnost ima otkrivanje i hapšenje Ratka Mladića radi suđenja pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.
3. Narodna skupština Republike Srbije poziva sve nekadašnje sukobljene strane u Bosni i Hercegovini, kao i drugim državama bivše Jugoslavije, da nastave proces pomirenja i jačanja uslova za zajednički život zasnovan na ravnopravnosti nacija i punom poštovanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, da učinjeni zločini više nikada ne bi bili ponovljeni.
4. Narodna skupština Republike Srbije izražava očekivanje da će i najviši organi drugih država s teritorije bivše Jugoslavije na ovaj način osuditi zločine izvršene protiv pripadnika srpskog naroda, kao i da će uputiti izvinjenje i izraziti saučešće porodicama srpskih žrtava.

Ne sećam se da je neko od saučesničkih zemalja u bratoubilačkom ratu doneo sličnu deklaraciju. Da li smo ispali naivni, da li je ona rezultat pritiska ili iskrenog kajanja, da li je ona ispravna, dovoljna ili nedovoljna? Oko svih ovih pitanja i danas vlada polemika. Zavisno od odgovora koje biste dali možete računati na etiketu patriote i rodoljuba ili drugosrbijanca, izdajnika i izroda.

Kako u toj šizofreniji, pod takvim pritiskom da ispadnete ovo ili ono, ispravno rezonovati i zaključiti gde se krije istina? Sramota je svakako prisutna sa ili bez izbegavanja termina genocid.

Vučić u Potočarima i triler u režiji BIA?

Te 2015. godine Aleksandar Vučić je u funkciji premijera Srbije bio na komemorativnom skupu u Potočarima. Za razliku od Borisa Tadića, koji je izviždan i vređan na komemoraciji 2010. godine, iako nema ratnohuškačku prošlost, Vučić je u Srebrenicu došao sa oreolom Šešeljevog đaka sa natpisom „sto za jednoga“.

Svi pamtimo scene nasilja, kada su poleteli različiti predmeti u pravcu tadašnjeg premijera Srbije od strane, kako se verovalo, muslimanskog življa koje je došlo da oda poštu svojim sunarodnicima i rođacima.

Da možda nije sve baš kako izgleda može se zaključiti iz svedočenja dva otpuštena policajca koji su javno progovorila o nelegalnom boravku u Potočarima pripadnika Odeljenja za opservaciju i dokumentovanje (OOD) MUP-a Srbije. Reč je o sada javnosti mnogo poznatijem Milanu Dumanoviću, trenutno aktivisti Pokreta Oslobođenje, kao i Mladenu Trboviću čije se ime više gotovo ne spominje.

Oni su uhapšeni 31. decembra te 2015. godine i u pritvoru su proveli mesec i po dana zbog zloupotrebe položaja, kako je glasilo obrazloženje. Kasnije ih je tužila država Srbija zbog „odavanja službene tajne“. Dumanović je lično bio u Potočarima i svedočio je da se ukupno 19 pripadnika MUP-a potpuno nelegalno nalazilo u Potočarima sa usmenim zadatkom da ceo događaj snimi.

Pripadnici MUP-a ovom prilikom su prvi put bili na zadatku na teritoriji druge države bez zvaničnog obaveštenja i dozvole BiH. Oni tom prilikom nisu imali službene legitimacije baš iz razloga nelegalnosti njihovog prisustva na komemoraciji.

U javnosti se se nakon početnog šoka zbog tih nemilih scena u Potočarima javila sumnja da je i naša državna bezbednost umešala svoje prste kako bi premijer Srbije još jednom po ustaljenom principu od sebe napravio najveću žrtvu i to baš na mestu masovnog stradanja počinjenog od ruku pripadnika srpskog naroda. Ovakve sumnje nikada nisu potvrđene, a da li će nekada u budućnosti biti prilike da neko o tome otvoreno priča iz same službe ostaje nam da se nadamo, radi mentalnog i duhovnog zdravlja nacije.

Na kraju opet na početku

Činjenica je da postoji pritisak koji dolazi sa Zapada da svi naši susedi donesu deklaraciju u kojoj zločin u Srebrenici deklarišu kao genocid počinjen od pojedinaca u ime srpskog naroda. Navodno se time ne osuđuje čitavo stanovništvo već pojedinci koji su zločine činili.

Činjenica je da svaki zločin ima ime i prezime, svaki ubica i svaka žrtva takođe. Činjenica je da se kako znamo i umemo moramo izboriti za istinu. Moramo se izboriti da se otvore tajni dosijei struktura bezbednosti, moramo sve što znamo isterati na svetlost dana kako bi zaista krenuli dalje.

Apsolutno se slažem sa primedbom da i drugi, koji su se zločinima ogrešili o naš narod, moraju nedvosmisleno da osude svoje zločine, da procesuiraju sve krvoloke i zatraže oprost. To je jedini pravi put. Srebrenica je jedna nacionalna sramota i taj žig nosiće i deca koja se još uvek nisu rodila. To se mora zaustaviti, sprečiti i jednom za svagda se ta priča mora dovesti do konačne istine.

Da li će se istina nekome svideti ili ne, to je sasvim druga tema. Problem je što u Srbiji niko iskreno ne veruje u presude nekih Međunarodnih sudova, jer je to jednosmerna ulica. Krivac za sve što se dogodilo se unapred zna, a to nije realno. To je tendenciozno krojenje činjenica i istorije, a to ne može biti istina. Zato je valjda Kusturica na kraju svog genijalnog „Podzemlja“ upravo poslao skrivenu poruku preko registarskih tablica ratnoprofiterskog Mercedesa druga Marka. MTV sa jasnim aluzijama na nemačko sponzorstvo razbijanja Jugoslavije.

Ponosan sam što u mojoj porodici ima i pravoslavaca i katolika i muslimana. Porodica mi je šarenolika i ponosan sam na svakoga od njih. Ponosan sam što nisam učen da mrzim iako bih zbog porodičnog stradanja za to imao valjanih razloga, gledajući iz ugla ostrašćenog Srbina. I zbog naslednika tih hladnokrvnih ubica me je sramota. Ne želim tu emociju u svom okruženju.

Ukoliko ne oprostimo sebi i drugima, mržnja će isplivati ponovo, a utisak je da svi čekamo nove zločine i osvete za prethodne. Njih neće sprečiti ovo skrivanje istine, neiskreno kajanje i svakodnevne prozivke najodgovornijih ljudi u našim državama. Ne mogu ove narode u pomirenje odvesti isti ljudi koji su odgovorni za krvoproliće.