srbija-poplave
Magazin

Srbija ponovo pliva, a gde su sad vojska da pomogne, crkva da zbrine, država da utopli i nahrani?

Poplave 2014. godine širom Srbije odnele su desetine života, napravile ogromnu štetu ljudima, selima i gradovima, infrastrukturi, privredi i kulturnim dobrima.

‘Vodena zmija’ i ‘hiljadugodišnje vode’, kako su nadležni i odgovorni za ovu vrstu elementarne nepogode s tragičnim ishodom voleli mesecima da je nazivaju, u stvari su nastale, velikim delom, kao posledica svake plastične flaše koju smo ikad ostavili na obali reke ili potoka, svake kese smeća i šuta koji smo istovarili u odvodni kanal, svake nebrige o mogućim posledicama ako se večito ‘neće valjda…’ jednom i nama stvarno dogodi.

Priroda ne poznaje ljudske granice, pa je Evropska unija ipak, kao pomoć u saniranju posledica, ali i izgradnji zaštitnih bedema, čišćenju kanala, izdgradnji potpornih zidova, Srbiji pomogla donacijom  između 160 i 170 miliona evra.

Vrlo malo vremena trebalo je i Svetskoj banci  da nam daruje 300 miliona dolara s istim ciljem i idejom.

Ali, avaj!

Ni basne nismo shvatali dovoljno ozbiljno i priroda je samo pet godina kasnije vratila svakome od nas sve greške, neznanje, nebrigu, krađe na ljudskoj nesreći i patnji, sve loše što smo od sebe krili ili jednostavno od toga okretali glavu.

Kraljevo, ponovo, plaća sve na ćuprijama, jer više nema skoro dvadesetak mostova.

Nema puteva, struje, pijaće vode u više od dvadesetak prigradskih naselja i sela, osnovne škole tamo ne rade, neko nije stigao do lekara, neko je ostao bez stoke, bašte, plastenika, traktora, automobila, neko je drugi dan već na kiši, jer nema gde i kud od svoje tuge.

I ovog trenutka u tom zaista nesrećom pogođenom gradu iznova pljušti, ukupno duže od trideset sati s kratkim prekidima.

I u Lučanima, Guči, Dragačevu, Ivanjici, Novom Pazaru, Tutinu, Kragujevcu, Trsteniku… skoro celoj centralnoj i zapadnoj Srbiji sve oči uprte su u nadležne, vlast, a najpre nebo.

Jer se vodena muka ne leči praznim obećanjima i lažnim, nepodnošljivo površnim medijskim izveštajima.

Ne, i ne leči se odsustvom bilo kakvih polaganja računa ugroženom stanovništvu.

Gde je potrošen novac iz namenskih donacija?

Zašto je ‘hiljadugodišnje’ bilo šta došlo na naplatu samo pet godina kasnije, a da u međuvremenu ništa, ali NIŠTA! nije urađeno na zaštiti priobalja, uređenju korita planinskih potoka i rečica, izgradnji zaštitnih bedema, zašto?!

Ko je za sve važno i neurađeno, a nama namenjeno, odgovoran?

Kako smo dozvolili da NIKO osim običnog, malog čoveka ne saoseća, ne želi da pomogne, ne želi da zaštiti čoveka, kravu, zasade maline do svojih?

Gde nam je vojska da pomogne, crkva da zbrine, država da utopli i nahrani?

Pre pet godina sa poplavljenih područja izveštavala sam za nacionalnu televiziju. Ono što sam tih mesec dana svakodnevno gledala i slušala, ne bih ni najgorem zločincu poželela.

Suze, tuga, težak rad, u mulj zatrpane maturske haljine i porodične fotografije, psi udavljeni u svojim dvorištima i krave i svinje i kokoške i plastenici i bašte podavljene i zauvek vodom natopljeno sve urađeno i stečeno u životu.

‘Važno da smo živi, dete, pusti sve to’, rekao mi je tada deka od osamdesetak godina koji već sledeću noć nije imao gde da prespava. Lokalne vlasti bilo je baš briga, al’ kobajagi, ćerka nije imala kud s njim, a on nije stigao da pokupi lekove i dokumenta, pa zato sedi na panju nasred polovine preostalog seoskog puta i jede hleb i nešto iz konzerve, sve što je posle svega od ikoga kao pomoć dobio.

Tužna su to podsećanja, tužni ljudi, tužne sudbine, ali Njeno Veličanstvo Priroda nikad ne spava, pa je novi pljusak u novoj osveti našim niskim i neljudskim potrebama i strastima velikodušno ponudila već jednom smrvljenim ljudima iznova.

I iznova će, ne sumnjam.

Sumnjam da se ni posle ovoga nećemo konačno osvestiti, opametiti i svoj odnos prema tome šta je naša, šta obaveza države i njenog prejadnog sistema, a šta moć prirode, i konačno dovesti u red i ravnotežu.

U protivnom, desiće se.

I ponovo i nama lično.

Ps. I dalje pljušti, voda ide najkraćim putem, a mi se bavimo visokom politikom i ‘neće meni’ logikom. I nećemo moći još dugo tako, ali ‘ko te pita, ćerko, šta od mene u ovom paklu zavisi’?

Istinski heroji našeg društva su zarad opstanka reka spremni da izgube i svoju slobodu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Maj Brit

Maj Brit

Radoznala. Glasna. Nikad u gomili. Nenaoružana. Slobodna. Nastrano na strani slabijih.
Žena, mama, novinarka, levičarka, aktivistkinja, feministkinja, opsesivno kompulzivna i opasno sigurna u to sve.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš