Prošle nedelje Goran je pred očima maloletne dece krvnički ubio suprugu, tasta i taštu. Macolom u glavu. Imao je zabranu prilaska, dve prijave za nasilje u porodici, jednu prijavu za nelegalno posedovanje oružja.
Onda je Karolj par dana kasnije zbog navodne svađe oko insulina polio benzinom i zapalio svoju suprugu Slavicu.
A jutros je Boris ubodom noža u vrat usmrtio svoju suprugu Jelenu. Dvoje dece u drugoj sobi. Pre nego što je sebi prerezao vene, pozvao je svoju sestru tako da je uspeo da iskorači iz životne ugroženosti. Baš kao i gore pomenuti Karolj koji je nakon što je video da mu supruga gori ko buktinja sebi ubrizgao veliku dozu insulina, al preživeo.
Prostim proračunom dolazimo do petoro mrtvih ljudi – žrtvi porodičnog nasilja u samo sedam dana, od čega su 3 žene, supruge, one koje su sa ubicama jelte “delile i dobro i zlo”. Al im zlo došlo glave.
Kao motiv, jer izgleda je važno imati motiv da ubiješ, u Goranovom slučaju navodi se suprugina odluka da se sa decom vrati kod roditelja plus ljubomora, koja je kako se navodi mučila i Karolja (posebno, kako su naglasile komšije, što je Slavica „u poslednje vreme sve češće izlazila sa drugaricama u provod i kačila slike na fejsbuk“), dok su motivi Borisa da ubije ženu za sada nepoznati, iako se spominju neki dugovi u koje je porodica, okarekterisana kao srećna i idilična, upala.
Poražavajuža istina Srbije sklupčala se u grudi žene koje su se stvrdle od tuge i nemanja vazduha.
Kažu ti da možeš sve, ti si gospodarica svog života, a ti sedneš uveče kada deca zaspu, dok je on u kafani i praviš spiskove, ubacuješ cifre, svoj minimalac, račune za struju, za telefon, hranu dovoljnu da preživite, školu, odeću i obuću za decu… sabiraš… sve se vrti oko 60, 70 hiljada minimum, čak i kad izbaciš hranu za sebe i neke preglede.
Pošto nemaš kod koga, onda moraš da dodaš još 12.000 za stan, a imaš 27.000 dinara u trgovini u kojoj radiš. Pola na ruke, pola u robi.
Ne možeš već sutra da imaš karijeru koja bi ti donela potreban novac. Novac koji bi ti doneo potrebnu slobodu.
I onda ostaneš i praviš se da je sve u redu.
Preguraš koji šamar, koje „kurvetino jedna“, al nešto ti teško da guraš sve te dečije suze. „Kako si glupa i nesposobna“, osuđuješ sebe. A nisi glupa i nesposobna, samo nema nikog da te zaštiti. Briga državu, ona štiti moćnike, kriminalce.
Ako jednom prelomiš i odeš, onda ćeš osetiti kako nikoga nije briga što si se drznula.
Niko ti neće reći „bravo“ i ponuditi pomoć.
Pre ćeš čuti „jesi li ti normalna?“ ili „što ostavi decu da budu ko siročići bez tate“.
Pljunuće ti u lice sve one žene koje su ostale u lošem braku. Pljunuće i drugi.
Ako budeš imala sreće, snaći ćeš se posle niza godina borbe, dva posla, dovijanja, savijanja, ponižavanja.
Čak ćeš u jednom momentu pomisliti „bolje bi mi bilo da se pošteno kurvam“.
Država od žena pravi žrtve i „kurve“, može telom, a može i dušom.
Ni društvo nije bolje. Ono viče:
Žena kad vara je „kurva“.
Kad se razvodi je „kurva“.
Kad ga ostavlja je „kurva“ koja decu odvaja od oca.
Kad se drzne je „kurva“.
Kad je muž ubije, iako je zabrana prilaska na snazi, onda je „sigurno bila kurva“.
Atmosfera koja vlada u društvu potpiruje budale da pomisle da je sasvim u redu pretući ili ubiti ženu za svaki jebeni problem koji postoji, ličan ili porodični. Da je sasvim u redu ubiti ženu ako ti rasplamsava ljubomoru, ako izlazi iz kuće sa društvom, ako ti je rekla „neću“, ako ti je rekla da te ostavlja, ako si više popio, ako si nervozan došao s posla, ako ti iz kockarnice traže da platiš dugove, ako se drznula da odvede decu, da proba sama od nule, ako je uopšte pomislila (jebote) da nastavi život bez tebe.
Dodaj komentar