Bager koji prebacuje smeće sa jednog kraja reke na drugi obišao je svet. Poplave su dakle, još jednom pokazale naše lice, tresnule nam naš lični odraz da se sa njim suočimo, ali ne samo nama već celoj planeti.
Ali ne radi se ovde o tome šta će drugi o nama misliti, šta će svet da kaže. To nam je u ovom trenutku najmanji problem. Ne radi se ni o tome da osudimo čoveka koji upravlja tim bagerom.
Radi se o tome da prihvatimo da taj bager koji „razmuljava“ i razbija čep od smeća koji se napravio ispod mosta predstavlja zapravo našu celu filozofiju opstanka poslednjih trideset godina ako ne i duže.
Zafrljači smeće dalje u reku, pa nek’ neko drugi u nekom drugom mestu bude nadležan za to. Priroda je nepredvidiva i njene katastrofe možemo samo manje ili više spremno da dočekamo, ali naši mehanizmi su već jako dugo predvidivi i katastrofe koje sami sebi priređujemo su naša najveća nepogoda zauvek.
To više nije u mojoj nadležnosti – srpski pristup problemu
Bager sa smećem bi zaista trebalo i spomenik da dobije i to ogroman na sred rekosntruisanog Trga u Beogradu. Mogao bi da se zove „Spomenik prebačenoj nadležnosti“. Jer kod nas nikad nije fora u tome da se neki problem ili situacija zaista reši. Ne, mi imamo moderniji pristup. Uraditi nešto povodom konkretnog problema, tako da to ne bude više u mojoj nadležnosti.
To kad savladaš možeš da živiš hiljadu godina.
Izvućiću smeće ispod mosta pa ću ga nežno spustiti u drugi kraj reke da polako otplovi u nečiju nadležnost. Nije bitno čiju, jer kako bi deo reke koji ne protiče kroz mesto u kojem ja živim mogao da bude moj problem?
Ali, nemojmo se zanositi da je to samo problematika nekog tamo nerazvijenog mesta čiji je bagerista prosečni glasač SNS-a sa kojim mi nemamo nikakve veze. Ne, to je u Srbija u malom.
To je sva naša politika i svaka strategija ikada napisana u tom jednom bageru koji „nije u mogućnosti“ da otpad odloži samo koji metar dalje na obalu i da se od tamo odnese ne daj bože na reciklažu od koje bi, pu-pu daleko bilo, moglo nešto i da se zaradi i iskoristi za saniranje posledica poplava.
Taj bager je svako košenje gradskih zelenih površina nakon kojih se ne počisti trava.
Svaka ping-pong situacija između lokala i republike kada građanin treba da reši neku birokratsku situaciju.
Svaki put kada su nam neka izletišta zaprljana, a nijedna gradska služba „nema nadležnost“ da ih počisti.
Svaki put kad počistimo sneg samo oko svog ulaza, a drugi deo staze bolesnog komšije nećemo, jer „nije u našoj nadležnosti“.
Kada se nasilniku izda mera zabrane prilaska, ali nema ko da prati da li se ta mera i poštuje, jer nije ni u čijoj nadležnosti.
Kada osoba sa invaliditetom mora da napusti stan, a nema gde da se zaposli jer to nije ni u čijoj nadležnosti.
Svaka tona smeća koja nam se izliva sa malih ili velikih ekrana u udarnom terminu, jer više to nije ni u čijoj nadležnosti.
Sve mame koje trenutno primaju osam hiljada kao „porodiljsko“, a nisu ni u čijoj nadležnosti.
Svi nasilni đaci koji maltretiraju drugu decu, jer to što se dešava van škole nije ni u čijoj nadležnosti.
Svi neprijavljeni radnici na građevini koji su poginuli, a da nikad nisu ni bili u nečijoj nadležnosti.
Sve deponije u blizini reka koja nisu ni u čijoj nadležnosti.
I mi sa svojim smećem koje gledamo samo da izbacimo iz svoje nadležnosti i mislimo da smo sa tim završili.
A nismo, jer smeće će se očigledno vratiti u svoj svojoj silini jer smo ga mi takvim napravili.
Ugušićemo se u smeću, ne u poplavama
Reka kod Novog Pazara je ona koju smo najviše gledali zbog nesrećnog bagera.
Ipak, na društvenim mrežama se zbog aktuelnih poplava pojavilo dosta snimaka različitih reka koje se skoro pa i ne vide od plastičnih flaša, kesa i ostalog otpada.
Svi ti suveniri koji smo ostavili da nam krase rečna korita nas nateraju da pomislimo da nama lepše vreme od ovog ni ne treba. Što manje smo u prirodi – to bolje po naše reke.
Mi prethodnih dana nismo imali bujice reka, imali smo bujice smeća koje su u jednom momentu imale snagu da zapuše vodotok i naruše most.
Znate li da ćete čak i u modro zelenoj Drini, dok plovite ka Višegradu, u toj lepoti naići na kesu Smokija ? Bace turisti sa turističkih brodića. Naši, ne strani.
A šta je tek sa manjim rekama? Neke ćemo zapuštiti smećem druge ćemo staviti u cevi za minihidroelektrane koje ne proizovde ni dva posto struje koja nam je potrebna.
Te reke će braniti bukvalno svojim životom ono malo ljudi koji smatraju da to jeste njihova nadležnost jer ta reka jeste njihov život. I to je suština- videti reku kao život.
Kad to shvatimo onda možda i naš sopstveni život zajedno sa rekom postane naša nadležnost. Do tad samo bager i rokaj dok se ne podavimo u katastofi koju smo sami napravili.
Dodaj komentar