Tragična priča o nekovid pacijentu: Ovo nije tekst "Umrla mi baba, jadna ja", ovo je "Moli boga da ne odeš u bolnicu"

Radmila Šaranović, zdravstveni radnik u penziji, preminula je usled zanemarivanja od strane osoblja u bolnici u Aleksincu. To su tvrdnje njene porodice.

Niška bolnica, gde je prebačena zbog pogoršanja stanja, porodici nije javila da im je majka i baka preminula, što su saznali tek nakon višečasovne potrage i konačnog odgovora – potražite je u kapeli.

Da na horor ne moramo čekati TV ili bioskopski termin, već da je dovoljno da posetimo prosečnu bolnicu u Srbiju, podsetila nas je Ivana Šaranović, unuka preminule Radmile.

Ona je svoje istinsko horor iskustvo podelila na Twitteru, a mi ga prenosimo.

Radmilina unuka priču je započela datumom – 14. avgusta je Radmila iz bolnice u Sokobanji prebačena u bolnicu u Aleksinac. Razlog prebačaja je transfuzija krvi.

U Aleksincu joj uzimaju krv na analizu, a krv koju treba da primi čekaju da stigne iz Niša. Za to vreme baka ostaje u aleksinačkoj bolnici bez potrebne nege.

Punih 7 dana je Radmila provela u toj bolnici i to, prema rečima svoje unuke Ivane, potpuno zanemarena.

– Nije dobijala vodu, nije presvlačena, nije hranjena. Žena koja je svesna otišla u bolnicu “da je malo pogledaju i promene terapiju” odjednom počinje da se gubi, priča nepovezano – gubi krv i nije mogla da bude samo u ležećem položaju – kaže Ivana.

Stvar se zakomlikovala jer su, zbog antiepidemijskih mera, posete u bolnicama zabranjene, a jedina komunikacija sa osobljem je putem telefona. Na koji se uglavnom ne javljaju.

Sreća u nesreći je, kaže unuka, što je bakina cimerka bila pokretna žena koja je mogla da joj priskoči u pomoć.

Uglavnom, porodica saznaje da su sestre baku proglasile dementnom i da je baka presvučena samo jednom, a da vodu nije dobila već 12 sati.

– Na naše zvanje u želji da dobijemo informacije o bakinom stanju sestre su rekle da smo dosadni. I to kad su se udostojile da se jave na telefon – prepričava Ivana.

Kao što to biva u većini slučajeva, kada je reč o bolničkom lečenju u Srbiji, i ova porodica je bila primorana da potraži vezu i pomoć.

Taj neko je verovatno bio lekar, jer je mogao da uđe u bolnicu. Posetio je baku i pitao je kakva je nega i kako je, na šta je pokojna Radmila odgovorila:

– Pokojni suprug i ja smo dočekali penzije u zdravstvu. Bilo je i onda loše, ali nikad kao sada.

Tog dana je, kaže Ivana, napisan izveštaj o nepružanju nege.

Podrodica saznaje da je baka platila čistačicu kako bi joj donosila vodu i nahranila je.

Sestre su uskoro saznale da je informacije odavala bakina cimerka, pa su “promenile ploču” i prema njoj, ali ona se, kaže Ivana, nije mnogo uzrujala.

– Ja sam pokretna, ne mogu mi ništa – rekla je Radmilina cimerka.

Narednih dana nega je bila malo bolja, ali sestre su i dalje pokazivale visok nivo neprofesionalizma komentarišući potrebu porodice da baki donese čiste stvari, pidžamu.

– Nemamo mi kad da nosamo te stvari – bio je sestrin odgovor upućen Radmilinoj ćerci.

Početak kraja ovog horora zbio se 21. avgusta, sedmog dana od prijema u Aleksinac. Tog dana je Radmila hitno prevežena u KC Niš, a porodica o tome ne ni bila obaveštena da nije pozvala bolnicu.

– U Alekscincu kažu da ne znaju ništa. Oko 9h prijatelji nam “nezvanično” javljaju da je baba preminula. U Aleksincu se konačno javlja sestra “kaže aman celo jutro zovete idite u Niš pa je tražite” – piše Ivana.

Nekakv vozač iz bolnice je javio porodici da je baba na skeneru glave i da nije dobro. Na intenzivnoj nezi je. Bilo je podne.

Nakon toga, Radmilini sin i ćerka dolaze u KC Niš gde pokušavaju da je pronađu.

– Traže je u Nišu od 12:20 15:30h, gde ih šalju sa jednog na drugo odelenje i gde im govore kako celo jutro svi traže tu osobu kako bi je na kraju našli u kapeli. Kapela radi do 15h. Radnik u kapeli kaže što niste došli ranije – prepičava Radmilina unuka.

U želji da dobiju objašnjenje kako je moguće da u KC NIš izgube pacijenta, saznaju da niko iz aleksinačke bolnice nije poslao kontakt telefon porodice.

Radmilin sin je potom upitao obezbeđenje da li oni imaju majku. Odgovor je bio da. Onda ih je upitao da li bi oni svoju majku, koja je otišla u bolnicu na lečenje, tražili u kapeli, na šta su ovi počeli da prete policijom.

Ovde svoju horor priču, o gorkom iskustvu sa medicinskim osobljem, Ivana Šaranović završava.

Konstatovala je još da ovo nije priča “Umrla mi baba, hoću pažnju”, ovo je priča “o stanju u zdravstvu, o uskraćivanju nege bolesnim pacijentima, o nestručnom kadru, o tome da moli boga da ne odeš u bolnicu, o tome da svi imamo prava da se lečimo bili mladi stari pokretni ili nepokretni. Ovo je priča o tome da je stoka koja radi u zdravstvu izabrala najplemenitiju profesiju, položila Hipokratovu zakletvu. Ne može kursadžija da radi u zdravstvu- iako evo vidimo da može.”.

Porodica pokojne Radmile Šaranović je pokrenula postupak, kako kažu, protiv svake sestre i obe bolnice.

– Ne možemo da vratimo babu, ali ne želimo da se to što se nama dogodilo, dogodi još nečijem tati, dedi, babi, mami – rekla je Ivana na kraju.

Malo o zdravstvu i med sestrama kursadžijama
14.8 moju babu prebacuju posle 2 dana iz bolnice u Sokobanji u bolnicu u Aleksincu kako bi primila krv. U AL rade par analiza i čekaju krv iz Niša. Za to vreme baba je u bolnici bez potrebne nege. ⤵️

— Manekenka za 7XL (@saranoviceva) August 26, 2020