Nema ničeg lošeg u sahranama. Najteže je da izabereš šta ćeš da obučeš.
Da ideš preterano elegantan, ima li svrhe? A ne ide ni da ideš „zarozan“, govorila je Nikolina baba.
Nikola s tim odavno nije imao problema. Uvek je nosio isti crni džemper na V izrez, koji je još kao student kupio na rasprodaji.
– Odakle ti ovo? – s neodobravanjem je pitala majka istog vikenda kad je došao kući.
– Kupio od stipendije, bio je jeftin.
– I džabe da su ti dali, crno nisi trebao da kupiš. Zna se kad se crno nosi.
– Dobro, bre, majka, ceo svet nosi crno. To je moderno.
– Jeste, moderno, za sahrane, božemeoprosti! – promumlala je u bradu. – Mlad, lep, setio se da nosi crno! Današnja omladina pojma nema!
Gde su vam boje, mladost, elan?! Ha?! Sećam se da je moj Goran nosio crvene majice, pa plave, zelene, pa na šare… Kad smo se upoznali imao je onu bluzu sa rol-kragnom…
Majka je pričala i pričala, a Nikola se kao i uvek isključivao negde na samom početku tog dugog monologa. Nije bilo svrhe upadati joj u reč, prekidati je.
Bila je poput dobro naštelovane mašine – uvek bi znala gde je stala i šta bi htela još reći. Crnina joj je bila posebno bolna tačka. Nije mogla da shvati da neko „dobrovoljno, zdrav i prav nosi crno“.
– Svi joj živi, zdravi i pravi, a ona obukla crnu bluzu. Moda! Jaka mi moda!
Ili:
– Svadba, veselje, a sve devojke obukle crne ‘aljine! Gde vam je maštovitost? – upitala bi i podigla bradu.
To naglo cimanje vilice praćeno podignutim obrvama obično je bilo znak da je završila ili da očekuje neko „jadno zrnce od izgovora“ od sagovornika, pa da nastavi.
Ukoliko ne kažeš ništa u tom trenutku, Nikola je znao, lako se moglo dogoditi da monolog pređe na drugo polje: „Pa ti me i ne slušaš šta govorim! Pa, dabome, šta majka zna! Neka!
Dođi, uzmi krušku!”
Nikoli je dugo trebalo da shvati da je majka, koliko god je voleo i koliko god dobra bila, nažalost bila žrtva jedne grozne i teške igre.
Prvo se kao devojka lepršavo uplela u sve što joj je majka rekla da treba.
Posle se kao žena njegovog teškog (Bog sam zna koliko teškog!) oca Gorana savila pod svim onim što mora.
Da bi se na kraju, kad je on umro, posle godinu dana duboke crnine, preobukla u sopstvenu majku ženu-goniča.
„Kad ti je ispit, je l’ učiš, ovaj Nadin diplomirao još prošlog proleća, jedeš li voće, da ti pošaljem kruške, gde ti je ona mršava devojka, četvoro oči otvori sledeći put kad biraš, mora da bude vredna, kad ćeš da se ženiš, hoću unučiće.“
Čak su i njena pitanja zvučala kao zapovesti.
– To što sad radiš je školski primer mehanizma odbrane. – rekla je Tanja.
– Šta radim, kakav mehanizam odbrane?
– Kriješ se kod mene u stanu dok ti je majka u bolnici i pričaš o tome kako ti je bila teška i naporna. U redu je da brineš, Nikola. Ona ti je majka. Voliš je, kakva je da je.
Više je plakao te večeri kod Tanje u stanu nego kasnije, na sahrani, kad su se svi savijali oko groba.
Baš je glupo to, mislio je. Ceo život živiš s nekim, ne umeš da kažeš da ga voliš nego:
„Za nedelju dana. Učim, majka. Taj Nadin je studirao Višu turističku, to nije završio samo onaj koji nije upisao, ja studiram prava, ej! Jedem, majka, ne treba kruške.
Mršava devojka je Tanja. Tu je. Nema sledećeg puta, ja sam izabrao. Tanja je vredna, majka. Kad se oženim, oženio sam se. Šta će ti unučići, da ti se penju na glavu?!“
Baš je glupo to, mislio je. Ceo život živiš s nekim, pa on umre.
Nema ničeg lošeg u sahranama. Najteže je da izabereš šta ćeš da obučeš. Da ideš preterano elegantan, ima li svrhe? A ne ide ni da ideš „zarozan“, što bi rekla baba.
Obukao je onaj crni džemper na V izrez sa rasprodaje.
Posle toga dana ga je bacio.
Dodaj komentar