Slobodan je u srce primio 4 romska mališana i za njih je najbolji tata na svetu

Postoje neke priče i neki ljudi koji ti se samo zalepe za srce, tu ostaju i rastu. Rastu do te mere da te promene, i od tebe, hteo ti to ili ne, naprave drugačijeg, sasvim nobog čoveka. Oplemene ti dušu, napune srce ljubavlju. Takva je i priča Slobodana Stanojevića, Leonarde, Arbe, Daima i Raima. Prepuna ljubavi.

Iz duše šestogdišnje romkinje Leonarde izvire beskrajna sreća, dok grli tatu Slobodana. Ovaj 55-godišnji Nikšićanin, Leonardu, njenu stariju sestru Arbu i braću Daima i Raima upoznao je radeći u skloništu za žrtve trgovine ljudima u Danilovgradu. Tu se sprijateljio sa njima, zavoleo ih, a onda je odlučio da im postane i hranitelj.

– Ne znam šta su oni videli u meni, posebno što su se vezali za mene. I tako smo ih dovodili u Nikšić, ponekad vikendom, kao na izlet, roštiljali. Njima se tu svidelo i tako ja odlučim da ih uzmem – priča Slobodan za TVCG.

Do juče samački život, jer Slobodan nije zasnivao porodicu, sada je ispunila dečija radost. Svako ima svoju sobu, svoj krevet i svoje mjesto u Slobodanovom velikom srcu.

– Kad ujutru ustanem i vidim njih, probudim ih, ja sam stavrno srećan što sam ih uzeo i što su oni tu – kaže Slobodan.

Najstariji je Raim, sedamnaestogodišnjak. Kaže da je u Slobodanu prepoznao dobrog čoveka koji ih je spasio neizvesne budućnosti: – Za nas je najbolji. Pomogne deci oko domaćeg, skuva hrane, a i ja radim isto sa njim.

Slobodanovu iskrenu želju da pomogne ovoj deci bez normalnog detinjstva i sa teškom porodičnom pričom, prepoznale su državne institucije. Tim pre što je u Nikšiću tek petoro dece smešteno kod nesrodničkih hranitelja.

– Prosto vezao se za decu, dovodo ih je za letnje i zimske raspuste, praznike, znači deca su se već adaptirala na porodicu, što je i njegova šira porodica prihvatila – kaže Marija Nikčević iz Centra za socijalni rad Nikšić, Šavnik i Plužine.

Za brigu o svakom detetu država Crna Gora hraniteljima obezbeđuje po 250 evra. Slobodan kaže da sa tim novcem može deci da priuštiti pristojno odrastanje:

– Evo ovo četvoro dece može samo tako da živi sa tim primanjima. Sad što se tiče težine ja bih još mogao četvoro držati uz njih. Mašina pere veš, suđe, eto jedino taj ručak što se skuva, ali ni to nije težina nikakva – priča Slobodan.

Dvorištem ispred Slobodanove kuće sada se šire graja i pesma. Svi veselog duha i svi sa jakim osloncem u Nikšićaninu koji je spreman da ih u toplini svog doma, kaže, čuva i vaspitava, dok god može.