Bio je 20. avgust 2008, a drugar i ja, tada siromašni 18-godišnjaci, stopirali smo na vrelom letnjem suncu, na jednoj pumpi kod Kragujevca. Odjednom, u pomoć nam je priskočio visok, markantan tip, sa velikim „rejbankama“.
– Momci, pa ja idem do Beograda, upadajte, hoćete li možda i nešto da popijete?
– Ne treba, hvala, dovoljno ste već pomogli – odgovorili smo, ali se posle plaćanja benzina naš „vozač“ ipak vratio sa po flašicom vode, jer je bilo jasno da nam oko sat vremena stopiranja ipak nije previše prijalo.
Usput se razvezala tek priča o odbojci – danas igramo protiv Amerikanaca u četvrtfinalu Olimpijskih igara, hoćemo li dobiti, biće „čupavo“, oni prvi u grupi, mi tek četvrti, pa je palo premotavanje i podsećanje na starije generacije.
– Koliko smo samo gotivili kao klinci tu ekipu, Boškan, Mešter, Tanasković, Brđović – nadovezivali smo se nabrajajući, kada nas je gospodin „presekao“ negde kod Batočine.
– A Boba Kovač?
– U da, i Boba Kovač je bio vrhunski igrač…
– Momci, pa ja sam Boba Kovač – tek tad je skinuo naočari zbog kojih ga i nismo prepoznali „iz prve“.
Usledilo je nekoliko sekundi neprijatne tišine zbog osećaja blama što nismo prepoznali jednog od obožavanih junaka detinjstva, na to je samo odmahnuo rukom uz „opušteno“, piše portal Telegraf.
Od tog trenutka, zapravo nam je bilo krivo što Beograd nije malo dalje, jer se imalo šta čuti od tadašnjeg trenera Radničkog, skromnog i nenametljivog, kakvog smo ga i zapamtili iz igračkih dana.
Bilo je reči o ranim igračkim danima, važnosti usavršavanja i radu na sebi u sportu i van njega, što je naročito bilo važno kada se iz malog Velikog Gradišta otisnete dalje u čvrstoj želji da ostvarite svoj san. Bilo je reči i o knjigama, psihologiji, korišćenju svakog slobodnog momenta i karantina da se čita.
– Nikad ne znaš kakav će ti biti sportski put i važno je raditi na sebi i obrazovanju – bila je jedna od rečenica koju sam zapamtio, uz strast prema psihologiji, a utakmice Orlova u Parizu su me svaki put podsećale na razgovor sa autoputa.
Način na koji je vodio mečeve, mirnoća i kad su Slovenci na vrhuncu samopouzdanja posle prvog seta, motivacija kada se uhvati zalet, „zabetonirali“ su utisak koji je ostavio tokom vožnje pre više od deset godina.
– Nisam ja napravio čudo, nego sam organizovao vrhunske igrače da pokažu ono što znaju. Oni su to fenomenalno odradili. Videli smo i večeras. Disciplina, strpljenje, jedna fenomenalna igra gde nismo dozvoli Slovencima da se razmahnu, osim prvog seta. Ovaj rezultat je fenomenalan. Nemam šta da kažem – poručio je Kovač posle titule i pokazao da mu nije potrebno više od mesec dana da sklopi šampionski mozaik.
Tokom trenerske karijere u Peruđi, Iranu ili Sloveniji, vredelo je čekati na momenat da konačno dobiji šansu u svojoj zemlji, kojoj je već doneo olimpijsko zlato kao igrač. I iz navijačke perspektive je vredelo čekati, baš zbog lepih reči o uspesima i pobedama sa reprezentacijom koje se neće zaboraviti, a koje su se ipak morale „preseći“jer smo stigli u Beograd.
– Nadam se da nije problem da vas ostavim kod RTS-a, čeka me gostovanje u emisiji – poručio je, uz brzinsku fotku i autogram za uspomenu. I još jedno izvinjenje što ga nismo prepoznali, koje i ovaj put upućujemo.
Ovaj put, uputićempo i reči zahvalnosti za zlato i ponos Srbije i malog, a Velikog Gradišta, koje uz imena poput Carevca i Žanke Stokić može u istoj ravni slobodno da ukleše u sportskoj rubrici – Slobodan Boba Kovač.
Dodaj komentar