Dečji psihijatar prof.dr Svetomir Bojanin, koji se skoro 70 godina bavi decom školskog uzrasta, govori o uticaju škole na razvoj dece, na njihovo mentalno zdravlje i na dalji uspeh u životu.
– Programi u školi su kao da mrzimo decu. U moje vreme ili u vreme Nikole Tesle smo u prvom razredu računali do 20 i razumeli smo. Neka deca to mogu, ali neka ne razumeju. Nekome se brže razvija inteligencija, a nekome emocije. Emocije su mnogo važne, a mi u školama zaboravljamo da imamo ljude, a ne plehane predmete – objašnjava profesor Bojanin, a prenosi portal mojpedijatar.
Evo šta je sve prema prof. Svetomiru Bojaninu potpuno pogrešno, a sastavni je deo školovanja naše dece od najranijeg uzrasta:
1. Organizujemo borbe za ocene i takmičenja od prvog razreda, a ne učimo ih da sarađuju. Znate, bez sporazumevanja, dogovora, tolerancije… nema čak ni pljačke.
2. Na matematici ih jurimo kad će da pogreše. Decu treba naučiti da se igraju matematikom, a ne samo da im pravimo da im bude teže. Retki su oni koji u svom tom haosu prave svoje programe i metode. Njih ne možemo da prihvatimo.
3. Dete do 6. godine živi u sadašnjem vremenu, a nekad je tako i u školskom uzrastu. Oni koji prave programe o tome ništa ne znaju. Primer su lekcije o prošlom vremenu u petom razredu, gde im govore da se računalo ovako, pa onako… Iako većina možda to ne razume, program ide dalje…
4. Vukovci, to su deca koja bi trebalo da imaju maksimalno razvijene sposobnosti, ali taj orden ne garantuje njegovo ponašanje u drugim segmentima života. Ni jedno ministarstvo nikada nije pravilo istraživanja šta je posle u životu bilo sa svim tim vukovcima. Niko ne zna ni kako su vukovci iz osnovne škole prošli u srednjoj školi. Ali i dalje taj orden postoji.
5. U školama ima oko 10% dece sa disharmoničnim razvojem i sve više dece smetnjama u razvoju. Svako dete je sposobno za nešto ali upoređivanje sa decom tipičnog razvoja je neumesno. Njima treba drugačija pomoć i pristup.
Škole nemaju pomoć defektologa iako se zna da je to potrebno. Defektolog priprema njivu za sejanje, to znači da za pripremu za pisanje i računanje defektolog prvo priprema dete, a učitelj ga uči da piše slova.
6. Neki se u srednjoj školi upišu tamo gde im nije mesto, gde im ne odgovara. Ako smo racionalni moramo da kontrolišemo taj proizvod, a ne da se rukovodimo socijalnim mirom. Niko ne procenjuje šta je sa našim proizvodima (decom).
7. Pitam se da li mi u školama radimo svoj posao ili neku društvenu komediju koja se zove politička priča. Mnogi nastavnici ne vide smisao u mnogim stvarima ali štrajkujemo samo za plate, a ne za bezobrazluke i za nemanje stručne slobode.
Kako objašnjava profesor Bojanin, cilj roditelja je ne da bude red, nego da dete zna za red.
– A mi smo lukavi pa kažemo hajde da se igramo, da igrom dođemo do cilja i da tako podižemo našu decu. To je identifikacija, pa umesto da mama kaže „Idi napravi red“, treba da kaže „Hajde zajedno ćemo da napravimo red“. Kad nešto nije dobro u školi onda hajde da vidimo šta to nije dobro i dopustiti detetu da vodi u traženju greške. Marija Montesori to fenomenalno je kazala još pre 100 godina (a mi za to kao da nikad čuli nismo) – kaže profesor.
Dete mora samo da otkrije zbog čega je dobilo lošiju ocenu.
– Dete ima pismeni, pa dobije jedinicu – znači idemo u klasifikovanje. Ne klasifikovanje, ne ordenje ni unapređivanje, već život i otkrivanje tajne. Kad dete otkrije da se tu i tu zabunilo, i da nije dobilo zbog toga ni šamar ni jedinicu, nego su popravili on i učiteljica ili roditelj zajedno to, pa će sutra drugo, pa treće – savetuje Bojanin.
Put do zdravog razvoja i individualnosti kreće od simbioze.
– I kad ide iz toga „hajdemo zajedno“ da naučimo, da uradimo, da napravimo, to je onaj poziv koji prati simbiozu roditelja i deteta, a onda se ta simbioza postepeno razgrađuje pa postajemo ja, Pera, Steva, Mira i svako ima neku svoju individualnost. Tako se i ta simbioza razgrađuje, ali se zdravo i postepeno razgrađuje, ne puca, a mi se zdravo razvijamo – objašnjava dečji psihijatar.
Dodaj komentar