Čuveni i naveliko citirani stih Alekse Šantića „sunce tuđeg neba neće vas grijat k’o što ovo grije“ više „ne drži vodu“. Procena je da za oko 40 hiljada Srba godišnje sunce potpuno zašlo.
Vugle se koferi, kupuju karte, a na aerodromu ostaju uplakane majke i rodbina. Neminovno se nameće pitanje „šta će ostati od Srbije?“.
„Nikola Đuričko napustio Srbiju“ nije naslov koji je doneo novinu ili vest, to je naslov suočavanja čitalaca sa stvarnošću.
Stvarnost je sledeća – čovek u punoj snazi, školovan, obrazovan sa porodicom napušta Srbiju, jer Srbija nije u stanju da mu pruži ni osnovne egzistencijalne uslove, a kamoli da mu pruži lagodan život, i pored kvaliteta života, da mu pruži mir, pristojno okruženje, da mu pruži usluge koje porezom plaća, jednostavno – da mu pruži i prizna minimum dostojanstva.
Pre njega hiljade, posle njega još hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada… Samo brojke, statistike i narikanja zvaničnika po mitinzima i televizijama kako će to zaustaviti.
Vreme je da prestanemo da se lažemo – neće.
Niti će oni to zaustaviti, niti iko živ veruje da će oni to zaustaviti. Ako u to ne veruje jedan genetičar poput Miodraga Stojkovića, ako u to ne veruje jedan od najcitiranijih matematičara u svetu Stojan Radenović, ako u to ne veruje gotovo 40.000 ljudi godišnje, koji odavde pobegnu sa knedlom u grlu i znanjem da će ih nostalgija jednog dana sahraniti, ko veruje?
Priče da odlaze samo školovani padaju u vodu, odlaze i oni radnici na čijim poreskim plećima počiva država, a u čijim porodicama se uzgaja budućnost jedne zemlje, deca – medicinske sestre, vozači kamiona, fizički radnici, zanatlije…
i? Nešto novo? Ništa. A zbog čega?
Nije to zbog toga što je u Srbiji zemlja neplodna, a priroda negativno nastrojena. Nije to zbog toga što ne umemo ili ne možemo. Nije to ni zbog toga što nemamo sreće i pameti. Nije to ni zbog toga što nemamo uslova. To je zbog toga što smo kao društvo klonuli.
Pali smo na ispitu da sačuvamo svoju decu. Pali smo na ispitu da naučimo da je važnije da naše dete dobije ili ne dobije posao prijavljeno na regularan konkurs, nego da ga dobije po svaku cenu, makar ta cena bila učlanjenje u stranku.
Takav je najskoriji slučaj profesorke Marije Stanković, koja je bez posla ostala zato što je odbila da se učlani u stranku. Takav je slučaj njenih koleginica u školi.
To je zbog ćutanja, nedostatka empatije, zbog nedostatka svesti šta sa istorijskog aspekta može da uradi ćutanje, sklanjanje glave, preskakanje naslova u novinama, prodavanje građanske svesti za privatna uživanja, piše Predrag Đukanović za portal Direktno.
Pa ako „oni“ ne mogu i neće to da zaustave, ko može i hoće? Narod, društvo.
I ne sumnjajte u to da će stići podrška i od onih koji su pobegli, možda čak i ponovnim pojavljivanjem na beogradskom aerodromu, sa koferima u ruci…
Možda čak i njihovim povratkom u otadžbinu. Da zajedno sa svojim narodom ukrešu sunce koje će otkraviti Šantićeve stihove.
Dodaj komentar