Kako je selo prokletih održalo lekciju čitavoj Srbiji

Ejam je malo mesto nedaleko od Londona, koje još od 1665. godine nazivaju i ‘selo prokletih’. Te davne godine jedna žena načinila je kardinalnu grešku i otvorila vrata Džordžu Vikarsu.

Ne znajući šta radi osudila je sebe, svoje tek rođeno dete i preko 200 duša na najgoru moguću smrt, piše Blic.

Džordž Vikars nije bio kriv. Nije znao. Bio je najobičniji trgovac tekstilom i krojač koga je muka naterala da krene iz Londona da proda svoje zalihe. U Londonu su imali mnogo većih problema od mode. Na hiljade ljudi je umiralo.

Kovači su ulicama nosili ogromne gvozdene katance i kantu farbe. Ispred čije kuće bi se zaustavili, odmah bi se začuli vrisci. Komšije bi tukle komšije po prstima sve dok ne bi pustili da ih uguraju nazad u dom, i da im kovač zatvori ulazna vrata, katanac bio stavljen na kvaku i zaključan.

Napokon, zamandaljena vrata obeležio bi crveni krst, znak da je unutra crna smrt. Zdravi su bili zatvoreni sa bolesnima. Nije bilo vremena za milost. Kuga se vratila.

Dok se Londonom širio miris smrti od stotina mrtvih na ulicama, selo Ejam nije bilo ugroženo. Živeli su normalno i slušali glasine o užasu njihovih komšija. Seoce od osamsto stanovnika je bilo blisko, zajedno su živeli, zajedno se družili. Kada je putujući trgovac zamolio da prenoći u jednoj kući uz osmeh je pušten unutra.

Žena je bila srećna, tek se porodila. Nekoliko dana kasnije, čula je vrisak i krkljanje iz sobe na spratu. Domaćica je zatekla Džordža Vikarsa kako povraća krv. Na njegovom vratu je bio otekli crni čir. Sutradan je umrla njena tek rođena beba. U tkanini koju je trgovac prodavao svuda po selu – bile su buve zaražene kugom.

Dok je jedna po jedna kuća oboljevala sveštenik Vilijam Mompeson je okupio sve zdrave stanovnike Ejema. Usledio je gest neverovatne hrabrosti. Stanovnici sela su dobili izbor: Bežite i ostavite ukleto selo – ili ga zamandalite. Morali su da odluče.

Ako idu, idu svi. Ako ostaju – ostaju da umru.

Rezultat odluke je bio herojski čin. Svi će ostati u njemu. Svi će možda umreti, ali niko od njih neće zaraziti druge. Stanovnici Ejema nisu bili samo prokleti, oni su pre svega bili veličanstveni ljudi.

Njihova agonija i njihova slava počeće na isti način – velikim dobročinstvom. Selo je zabarakadirano. Smrt je došla po svoje. Umiralo je šestoro ljudi na dan. Elizabet Henkok je sahranila muža i svo šestoro svoje dece.

Seljani iz susednog sela su je gledali sa obližnjeg brda. Nisu se usuđivali da siđu da joj pomognu da ih sahrani.

Uprkos nepojmljivoj agoniji u kojoj je čak 76 porodica ostalo bez voljenih – nijedan stanovnik Ejoma nije prekršio karantin. Dali su reč.

U sred agonije nešto neverovatno se desilo. Nisu svi umrli. Dve trećine sela je preživelo! Nekoliko stotina godina kasnije – istraživači su se zapitali zašt. Bili su zaključani sa najopakijom neizlečivom bolešću, zašto nisu svi umrli?

Ispostavilo se da je maleno selo Ejam imalo neverovatnu karakteristiku, imali su gen delta 32. Pošto su preživeli stanovnici sela pravili potomstvo jedni sa drugima čak 15 odsto stanovnika sela ima ga i danas. Svi su imuni na kugu.

I ne samo to. Imuni su i na virus HIV-a!

Upravo je primer sela Ejam uspeo da naučnike navede na učvršćivanje teorije o genu delta 32 i pomogne u shvatanju i lečenju side.

Sva susedna sela su sačuvana herojskim postupkom malog broja ljudi u srednjem veku, a petsto godina kasnije njihov čin herojstva promenio je i modernu medicinu. Kakva lekcija u trenutku u kojem se svet bori sa korona virusom, a pojedinci u Srbiji odbijaju da poštuju društvenu izolaciju.