Ako uzmete bilo koju knjigu iz serijala o Hariju Poteru, otvorite nasumično stranicu i počnete da čitate, 29-godišnja Rebeka Šerok će nastaviti po sećanju. „Postoje svakakve vrste hrabrosti…“, počećete, čitajući, na primer, „Hari Poter i kamen mudrosti“ i Rebeka bez oklevanja nastavlja: „Potrebno je mnogo hrabrosti da se suprotstavimo našim neprijateljima…“
Rebeka to može jer se seća svakog trenutka iz svog života, hronološkim redom, sa potpuno neverovatnom količinom detalja. U njenom konkretnom slučaju, ona se seća sećanja u hiper-realističnim flešbekovima koji uključuju mirise, isečke razgovora od reči do reči, a ponekad čak i fizičku bol.
Ova retka pojava je poznata kao visoko superiorno autobiografsko pamćenje (HSAM), a Rebeka je jedna od samo 80 osoba u svetu kojima je ovo stanje dijagnostikovano.
Naravno, želela sam da znam sve o Rebekinim sećanjima, njenom mozgu i kako je život sa enciklopedijskim znanjem o sopstvenoj vremenskoj liniji uticao na njen svet, prenosi Lora Vuds, novinarka Vice magazina.
Jednog dana prosto sam nazvala broj njene kuće u Brizbejnu i pitala je sve.
Hej Rebeka, šta je prvo čega se sećaš?
– Sećam se da sam bila na mračnom mestu, sa crvenkastim svetlom i imala sam glavu među nogama, tako da pretpostavljam da sam tada bila u materici, ali tada nisam znala koliko sam stara. To je najranije na šta mogu da se vratim, jer su moja sećanja uvek u hronološkom redu.
Dobro, vau, samo ću te testirati još nekoliko puta. Po čemu pamtiš svoj 2. rođendan?
– Bilo je to neposredno pre nego što se rodila moja sestra Džesika, ali tada nisam znala da je moja mama trudna. Sećam se da sam sedela za stolom i imala tortu sa plastičnim vozovima na njoj, ali su me više zanimali vozovi nego svećice.
Kada smo isekli tortu koja je imala šljokice okolo, skinula sam vozove i oni su bile moje omiljene igračke nekoliko meseci. U tim godinama nisam znala da prelazim u drugu godinu, samo sam znala da je nešto drugačije.
Koje je tvoje najživopisnije sećanje?
Što su moja sećanja starija, to su življa. Moja novija sećanja nisu tako duboka i intenzivna za mene. Dakle, ako bih morala da izaberem samo jedno, sećam se da sam imala tri godine i da sam sedela na svom krevetu u kući mojih bake i dede.
Pitala sam mamu šta smo večerali nekoliko nedelja ranije. Uvek bi odgovorila tako što bi rekla „Ne sećam se, Beki, to je bilo davno“, na šta sam uvek govorila „ali jednog dana će i sada biti davno“. I uvek mi je govorila „ali do tada se više nećeš toga sećati“.
Koliko su intenzivna tvoja sećanja?
– Sećam se svega. Veoma sam specifično vezana za mirise jer je to uvek živopisan deo mog sećanja. Ako idem negde i želim da se osećam na poseban način pre nego što odem, staviću određeni miris iz srećnog sećanja.
Kako se HSAM testira ili dokazuje? Kakav je bio proces testiranja?
– Bio je to veoma dug proces. Moji roditelji su počeli tako što su kontaktirali McGaugh/Stark laboratoriju na Kalifornijskom univerzitetu Irvine. Ovo je bila laboratorija u kojoj je HSAM prvi put otkriven 2006. godine i to je jedino mesto gde se može zvanično dijagnostikovati.
Ceo proces je tada trajao nekoliko godina. Morala sam da radim razne pretrage, naravno i skeniranje mozga. Postavljali bi mi određena pitanja na početku procesa testiranja, snimili to, a zatim bi me dve godine kasnije pitali šta sam im tačno rekla.
U početku sam bila veoma nervozna što sam uradila test, jer su rekli da većina ljudi zapravo padne na pitanju kog dana u nedelji su bili određeni događaji ili šta se detaljno dešavalo, ali sam prošla.
Da li ti je bilo važno da dobiješ formalnu dijagnozu?
Apsolutno. Pre nego što sam saznala za HSAM, moje samopouzdanje je bilo tako nisko jer sam mislila da nešto nije u redu sa mnom. Bilo je dobro imati odgovor.
Tako je bilo i kada mi je dijagnostikovan autizam, jer je pre toga bilo samo još jedno neodgovoreno pitanje koje sam imala o sebi.
Nisam zapravo čula za HSAM do svoje 21. godine, ali sam prvi put shvatila da je nešto malo drugačije kod mene kada sam počela da se više družim kao tinejdžerka.
Otkrila sam da sam fiksiran na stvari i fokusirana na detalje više nego moji prijatelji. Pre nego što mi je postavljena dijagnoza, samo sam to pripisala delu mog opsesivno-kompulzivnog poremećaja, koji takođe imam.
Da li bi rekla da je HSAM više blagoslov ili prokletstvo?
To je mešavina oba. To je prokletstvo jer ne mogu da zaboravim loša iskustva i ponovo proživljavam sve emocije, koje često mogu da mi pokvare dan. Ali pozitivna stvar je to što ponovo proživljavam i srećna iskustva, kao što je bilo danas kada sam ponovo proživljavala svoja sećanja iz detinjstva.
Da li moraš da izbegavaš određene događaje ili scenarije, znajući da ćeš ih se zauvek živo sećati?
Definitivno moram da budem veoma oprezna. Moram da pratim aktuelnosti za buduće testove pamćenja, pa radije čitam novine. Ako na televizijskim vestima vidim nešto što je potresno, to zaista može ostati u mom umu i tu živeti zauvek.
Uzimam lekove da kontrolišem ovu anksioznost, tako da ako je dan za koji znam da bi mogao da mi izazove stres, kao što je izlazak u božićnu kupovinu, uzeću valijum kao meru predostrožnosti. Moj terapeut mi je dao strategije da pokušam da izbegnem ove situacije, ali da, ponekad su neizbežne.
Kako se osećaš kada ljudi pokušavaju da traže da dokažeš svoje stanje ili da testiraju tvoje znanje?
Kada ljudi traže da dokažem stvari, ponekad se osećam pomalo nespretno i posramljeno, kao da sam cirkuska atrakcija. I ponekad ljudi traže da dokažem svoj HSAM na zaista skeptičan način. Ljudi su mi slali poruke da sam puna laži.
Da postoji potpuni lek za tvoje stanje, da li bi ga uzela?
Uzela bih to da se otarasim loših uspomena u trenu, ali želim da zadržim sve svoje srećne uspomene. Oni još uvek otkrivaju koji deo mozga kontroliše kratkoročna i dugoročna sećanja, pa traže bezbedne načine da potencijalno uključe ili isključe različita sećanja.
Izvor: Vice
Dodaj komentar