Trudnu su je stavili iza rešetaka, beba joj je umrla od smrzavanja, bol je pretočila u najčitaniju knjigu u Jugoslaviji

– Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu – rekla je jednom prilikom dr Saša Božović

„Dete koje nosim velika je radost i za Božoviće i za Magazinoviće. Bora sa braćom već pravi planove za veselje koje nas čeka. Majka svake zore peče palačinke da bi mi ih vruće donela za doručak. Iščekuje se prvo dete, prvo unuče, prvo sinovče između osam stričeva. Mada su vremena tmurna, ne mislimo na najgore, ne mislimo da će nas rat u svemu preteći.”

Ove rečenice odlomak su i početak najčitanije knjige u bivšoj SFRJ 1980. godine, prenosi Espreso.

Dok su mnogi kasnije pisali da je knjiga “Tebi, moja Dolores” dr Saše Božović komunistička propaganda, oni koji su je čitali u jednom dahu s time se neće složiti. Ovo potresno svedočanstvo o tragediji jedne majke, u kome se ogleda stradanje čitavog naroda u Drugom svetskom ratu, prodato je u rekordnom broju primeraka.

Nada u bolje sutra za ovu doktorku nije nestajala čak ni kad je u razmaku od nekoliko dana saznala da je u blagoslovenom stanju, baš u trenucima kad su pale prve bombe.

Saša Božović je završila Medicinski fakultet 1937. godine u Beogradu. Posle bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine, kao trudnica sa suprugom dr Borislavom Božovićem odlazi u Podgoricu, njegovo rodno mesto.

Borislav Božović je bio jedan od glavnih organizatora ustanka u Crnoj Gori. Nakon njegovog odlaska u partizane, jula 1941, Sašu hapse Italijani i odvode u logor u albanski grad Kavaju.

U logoru je već zašla u osmi mesec trudnoće, a tamo je preživljavala pravi pakao. Na njene reči napisane u potresnoj ispovesti retko ko bi ostao ravnodušan.

„Kavez mali. Ako sednem, udara glava gore pa se zgrčim ako legnem, kratak, pa se opet moram zgrčiti. To užasno zamara. Ne mogu da zaspim. Čas sednem, čas legnem. Noć smenjuje dan, a dan noć.

Vreme prolazi ni u čemu. Zurim u prazno. Često je i glava prazna, bez misli, pokreta. Letve na kojima ležim počinju da se usecaju u telo. Ukucane su u razmaku a ivice oštre. Premećem se. Okrećem. Otvaraju se ranice. Boli.

Ne mogu mesto da nađem. Da mi je ona buvljiva samica u “Kući Rogošića”. Bar bih šetala, stajala. Gledam Radulovićku. Spava. I deca spavaju.

Razmišljam. Mršavi su, pa valjda i ne naležu dobro na neravne letve. A ja? Osmi mesec trudnoće! Brojim letve. Brojim čvorove na letvama“, odlomak je njenog romana…

U knjizi je njena muka opisana do detalja, počev od toga kako je koru suvog hleba žvakala da bi za bebu imala mleka, do toga da je toplinom svog tela sušila pelene za malenu Dolores.

Kasnije, Saša je pred porođaj prebačena je u bolnicu u Tirani, gde je u novembru 1941. dobila kćerku, nazvavši je Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri, “La Pasionariji”.

U Tirani se pročulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete, a njen pakao ni tu nije stao.

Krajem 1941. godine, zajedno sa ćerkicom bila je razmenjena sa italijanskim oficirima koje su zarobili partizani.

Na oslobođenoj teritoriji Crne Gore kao doktorka je formirala prve seoske partizanske bolnice u Crnoj Gori.

Nastavila je da radi kao lekar, a često je dolazila u problem. Dati šolju mleka svom detetu koje plače gladno, ili ranjeniku koji danima ništa nije okusio…

Ova heroina spasavala je ranjene borce od smrti, a jedina osoba koju nije uspela da spasi je – njena Dolores.

Njena kćerka je umrla 7. marta 1943. godine, tokom Bitke na Neretvi, kada je imala samo godinu i po dana.

Devojčica je umrla od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi.

Saša Božović je septembra 1943. godine jedina preživela četničku zasedu vozeći se kamionom putem od Pljevalja ka Prijepolju ispred sela Jabuka, kada su poginuli Boško Buha i Bogdan Radan, politički komesar.

Majčin bol, očajanje i osećaj praznine smenjivali su se, ali je prevladala čudesna vitalnost saznanjem da se mora ići dalje i da ima ljudi kojima se mora pomoći.

Nastavila je život, osnovala porodicu, a umrla je 1995. godine u Beogradu.

Saša Božović je negde pred kraj života, vraćajući se još jednom svojoj “Dolores”, poručila:

“Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu”.