Od antičkih tragedija do prošlonedeljnog samoubistva vešanjem petnaestogodišnje devojčice iz Sente, pitanje suicida maloletnih osoba za jedne je samo tragedija koju prati teško ‘uh!’, za druge ponašanje slabića u pubertetu, za treće najgori deo crne hronike, ali je za roditelje mrtvog deteta svakako najstrašniji životni događaj.
Mediji u crnim hronikama pri ovakvim slučajevima gube i razum i osećanja, pa se često upuštaju u pogrešne i krajnje nedolične spekulacije, od loših ocena do neuzvraćene ljubavi.
Ipak, da je situacija u srpskoj porodici, društvu, među mladima mnogo složenija i bolnija govori podatak da se u poslednje dve godine ubilo dvadesetoro dece mlađe od 16 godina.
Život su sebi okončali, uglavnom, skokovima sa solitera i mostova ili vešanjem u sopstvenom domu ili obližnjoj šumi.
Nažalost, ovaj podatak Srbiju, prema podacima SZO, svrstava u red vodećih zemalja po broju mladih koji izlaz iz problema, bolesti, socijalne situacije ili vršnjačkog nasilja nisu uspeli da pronađu nigde, osim u podizanju ruke na sebe.
I baš to što je samoubistvo danas jedna od retkih pojava koja ne poznaje vrednosne, vremenske, uzrasne i kulturološke granice, postavlja se pitanje gde je granica u kojoj su samoubici najbliži, roditelji, škola, prijatelji, mogli na vreme da reaguju, a gde se ta granica završava, a da to nije beli mrtvački kovčeg?
Prošlo je 8 godina od Aleksine smrti, šta sve još treba da se desi da se opametimo?
Zašto nam se deca samoubijaju?
Gde smo pogrešili?
Šta smo propustili?
U kom trenutku smo zaboravili na njihovu dušu trčeći s jednog posla na drugi, misleći samo o ocenama i upisnim rokovima, zanemarivši ono najvažnije – osećanja?
Psiholozi se slažu da su kritične godine one pubertetske, kod dečaka od 12 do 17, kod devojčica i u ranijem uzrastu.
Takođe, osim mentalnih bolesti i poremećaja, ‘okidači’ za odluku da svojom smrću reše bilo šta jesu i problemi koje roditelji ili nisu u stanju ili neće ili jednostavno ne primećuju.
Rastrzani između toga da im deca budu vršnjački prihvatljiva, da ne postanu kriminalci ili narkomani, često i sami, valjda nesvesno, čine budalaste stvari, pa odsustvo bliske komunikacije, interesovanja za osećanja i tajne sopstvene dece budu ‘okidač’ za taj tragičan i impulsivan čin, bez obzira na skupe telefone, patike, putovanja.
Ako detetu sve to priušte, a opet zaborave na to da ‘deca rade ono što deca vide’, da je emotivna stabilnost u porodici i drugim odnosima koje tinejdžeri međusobno ostvaruju najvažnija, depresija će čekati u redu po svoj komad tragedije.
Ako sinu u naletu hormona neprestano govorite da je lenj i bezvredan, on će i sam u to poverovati.
Ako ćerki u naletu ženskih iskušenja neprestano nabijate na nos da je ružna i debela, ona će i sama u to poverovati.
Kad se na to dodaju i prevelika očekivanja i nerealni strahovi roditelja, vršnjaka, okoline, korak ka ivici samoubistva je lakši i sigurniji. Jer, maloletne samoubice pre svega žele da žive, ali ne na način koji im je ponuđen.
Zato treba neprestano nuditi razgovor, ne osuđivati, ne kažnjavati besmisleno i neadekvatno i svakako ponuditi podršku i pomoć stručnih lica ukoliko za sve ovo ni sami nisu spremni ili dovoljno emotivno zainteresovani.
Naposletku, biti ‘topao’ i saslušati, shvatiti ozbiljno svaku promenu u ponašanju deteta, naći joj uzroke, ne osuđivati i potražiti pomoć lekara ili institucija, najnormalnija je stvar koju ljubav prema potomcima može da učini.
Pre nego obratite pažnju na sve navedeno, podsećam vas na tragičnu odluku dvanaestogodišnjeg dečaka s juga Srbije, koji se u februaru ove godine ubio tako što je pucao sebi u usta iz očevog pištolja.
Pre toga obio je fioku u kojoj se oružje nalazilo. Ideja, plan, realizacija. U oproštajnom pismu naveo je da ne može više da podnese kritike zbog ocena i da se nada da će beba, koju je u tom trenutku njegova majka trebalo da rodi, biti bolje dete nego on.
‘Nemam više šta da vam ostavim sem ušteđevine od 15 evra’, jedina je poruka i sve što je od njega ostalo porodici, prijateljima, nama.
Je l’ toliko košta život ili smrt deteta?
Nisam sigurna ima li recepta za bol, ali sam sigurna da SVI treba da uradimo SVE da nam se deca zbog hormona, godina, loših porodičnih odnosa, vršnjačkog nasilja, emotivnog sloma zbog voljene osobe ko god ona bila, opšte društvene klime i narušenih moralnih vrednosti i načela, prestanu da se samoubijaju tako (o)lako.
Život je neprikosnoven.
Ne samo vaš.
Dodaj komentar