Magazin

Samohrani otac pobedio koronu osmehom: Kad moje ćerke odrastu, neće se sećati koliko su igračaka imale – ali će se sećati da sam se igrao sa njima

Udovac i samohrani otac dve devojčice, u kritičnom stanju izazvanim Kovidom-19, podsticao je pozitivnu energiju širom društvenih mreža. Nakon 11 dana života uz bocu kiseonika i bolničkog lečenja, sa nama je govorio iz svog doma gde je poslat na kućno lečenje.

Kako se korača kroz život pun prepreka, za Luftiku je govorio Saša Trojanović – čovek koji je prikačen na bocu kiseonika kačio urnebesne slike sa pozitivnim opisima. On je ove slike najpre podelio u grupi Klub Vodolija, gde se okupljaju pripadnici tog znaka. Njegova vedrina sa kojom se nosi sa nedaćama, a bolest izazvana koronavirusom je jedna od manjih nedaća koja ga je pogodila.

Uz otežano disanje i naprezanje pri govoru, Saša nam je pružio poučne lekcije, od informacija o virusu iz prve ruke, preko velikih – životnih.

Korona nije šala, to je opasan virus koji napada nerve i krv!

Nakon dvonedeljnog bolničkog lečenja, od kojih je 11 dana proveo prikačen na bocu sa kiseonikom, Saša je poslat na dve nedelje kućnog lečenja sa bolničkom terapijom:

– Korona nije naivna bolest niti običan virus. Ona napada nerve, što utiče na naša čula. Takođe, napada i krv. To nam govori da je opaka i taktična, udara na najznačajnije delove čovekovog sistema. Kašalj izazvan koronom je drugačiji, suv. Dan kada sam se javio lekaru iskašljao sam belu penu. Tada mi je sve bilo jasno – belu penu izazivaju opake i smrtonosne bolesti. Iskreno sam se uplašio, a još više zapitao – da li je korona smrtonosna boljka?!

Bilo je dana kada je Sašino stanje bilo do te mere loše, da je zaista pomišljao da je kraj. Razne misli su mu tada prolazile glavom:

– Jedne noći sam pomislio – gotovo je! Prvo su mi na pamet pale moje devojčice, šta će one ako mene ne bude? Onda sam krenuo sebe da tešim: odrasle su, znaju one same… Prepuštanje takvim mislima značilo je da odustajem, zato sam odmah pomislio: idemo dalje! Vremenom mi je bivalo bolje, te sam mogao da ostvarim sms kontakt sa njima. Kasnije, kada sam bio u stanju da govorim, razgovori su usrećivali i mene i njih. Posle svakog pada sam ustajao, govoreći sebi – idem još jače!

Za sve vreme provedeno u bolnici, Saša se trudio da iz situacije izvuče pozitivan vajb, koji je nesebično delio sa prijateljima , ali i sa zdravstvenim radnicima. Uz osmeh je podelio jednu anegdotu:

Saša: Doktore, ala ste me opravili, svaka Vam čast!

Doktor: Nisi ti bio toliko kvaran.

Saša: Jesam doktore, mnogo sam pokvaren.

Grlio je bocu sa kiseonikom, nazvao je svojom “gvozdenom lejdi”, nagovorio sestre da “bace” selfi – a sada, leži kod kuće gde ga svi paze i trče oko njega – doduše, dok leži sa puškom u rukama 😂

Kada moje ćerke odrastu, zaboraviće mnogo toga – ali će zapamtiti ono što je važno.

Saša je već više od pet godina samohrani otac dve devojčice, koje predstavljaju centar njegovog univerzuma. Kako kaže, bez mame su ostale u najgorem periodu – kada je jedna krenula u prvi razred osnovne škole, a druga u prvi razred srednje. Nakon tragedije, na sebe je preuzeo zadatak da bude sve ono što detetu u životu treba: podrška, oslonac i najbitnije – neko ko će ga naučiti da bude čovek.

U jednom od fejzbuk statusa, Saša je, razmišljajući o značaju sadašnjosti za sutra, napisao sledeći tekst:

– Kad moje ćerke odrastu, neće se sećati koliko su igračaka imale – ali će se sećati da sam se igrao sa njima.

– Kad moje ćerke odrastu, neće se sećati da li je kuhinja bila uredna i čista – ali će se sećati da smo zajedno jeli to što sam  skuvao.

– Kad moje ćerke odrastu, neće se sećati da li sam bio obrijan, ošišan, uredan… – ali će se sećati da sam uvek nosio osmeh.

– Kad moje ćerke odrastu, neće se sećati koliko sam novca zaradio – ali će se sećati da su mi na prvom mestu bile one… pa novac i posao.

– Kada moje ćerke odrastu, zaboraviće mnogo toga – ali će zapamtiti ono što je važno.

Zato je moj posao da znam šta je važno danas, da bi one imale čega da se sećaju sutra.

Iz par rečenica možemo zamisliti celokupan Sašin odnos prema deci, ali i atmosferu njihove svakodnavnice. Dok priča o njima, iz Saše govori ljubav i poštovanje. Objašnjava da nikada nisu imali puno, ali da su imali dovoljno – i da je to zapravo važno.

Ponosan na suprugu i sebe što su ih usmerili na pravi put, a još ponosniji na svoje dve devojčice, šalje nam lekciju da patnje moraju biti slabije od volje!

Čovek čiji je zaštitni znak osmeh, objašnjava nam tok života kratkom ilustracijom:

– Život je kao neko uzburkano more. Potoneš pa isplivaš. Svaki put isplivaš sve jači, jedino je važno da se ne prepustiš – u tom slučaju je gotovo.

Pismo čistača ulice ćerki: Nikad ti nisam rekao šta radim…

Kristina Bondžulić

Poetičan diskutant. Disciplinuje misli pisanjem

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
621 Shares
621 Shares
Share via
Copy link