Suzana Hrček, prodavačica iz Zemuna i njen muž Branko su više od 20 godina čekali da postanu roditelji. Nadali su se, iščekivali, a godine su prolazile. Kako nije išlo prirodnim putem, odlučili su se za vantelesnu oplodnju. Prvi pokušaj nije bio uspešan. Srećom, nakon drugog postupka VTO stigle su lepe vesti – Suzana je bila u drugom stanju. Da može radost da se izmeri, njihova bi se tada merila u tonama.
– Najveća želja mi je bila da postanem majka. Sanjala sam taj dan – priča Suzana (51) povodom 17. novembra, Svetskog dana prevremeno rođene dece. U trenutku kada je saznala da je trudna Suzana je imala 46 godina.
– Zbog visokorizične trudnoće hospitalizovana sam u GAK „Narodni Front“, u 25. nedelji trudnoće. Posle samo mesec dana, 20. aprila 2017, porađaju me hitnim carskim rezom zbog naglog skoka krvnog pritiska i navodne preeklamsije. Sam porođaj je uredno protekao zahvaljujući blagovremenoj reakciji dr Aleksandre Vasić i dr Željka Mikovića.
Na svet je tog aprilskog dana došao mali Ivan, ali kao prevremeno rođena beba bio je težak kao vekna hleba.
– Moja beba je bila teška samo 800 grama i u veoma teškom stanju. Videla sam je nakon porođaja samo na trenutak i to je bilo sve u sledećih tri dana. Onda sam saznala da je moj dečak prebačen u Institut za neonatologiju.
Suzana je ostala u bolnici potpuno izbezumljenja od straha. Kroz glavu joj je prolazila samo jedna pitanje: „Šta će biti sa mojim detetom?“
– Javljam suprugu da sam se porodila, a i sama ne verujem u to. Duša mi je vrištala za mojim sinom. Bili su to najteži sati u mom životu. U takvim trenucima nije postojalo ništa što bi moglo da me uteši. Samo sam htela da što pre vidim svoje dete, za koje nisam znala da li će uopšte biti živo.
Njen suprug, koji je i sam teško podneo sve to, bio joj je tada jedini izvor informacija o bebi i velika podrška.
– Nakon tri dana, kada sam malo ojačala, odlazim sa suprugom na Institut za neonatologiju. Dočekuje nas doktorka Marija Milić zabrinutog lica i sa rečima: „Vaše dete je u veoma teškom stanju“. Nastaje muk. Ne znam kako sam ostala na nogama.
Suzana se do najsitnijih detalja seća slike njene bebe u inkubatoru. I ta slika joj i danas tera suze na oči.
– Bio je tako malen, bespomoćan, jedva da se video od svih aparata koji su radili za njega. Srce mi je krvarilo… To je bio trenutak koji je mene obeležio za čitav život. U isto vreme sam osetila svu ljubav ovog sveta, sve strahove ovog sveta, ali i sva nadanja u bolje sutra.
U daljini je čula glas doktorke Marije Milić kako joj govori: „Samo mazite svoje dete i pričajte mu“.
– Uzela sam ga za majušnu rukicu i počela sam sa najdivnijom pričom na svetu – pričom ljubavi majke prema detetu.
I tako je Suzana 137 dana išla na Institut za neonatologiju i pričala svom sinu najlepše priče. Znala je da je on čuje i verovala je da će se izvući bez obzira na sve što se dešavalo.
– Ivan se pod budnim okom lekara i nakon adekvatne terapije izborio sa virusom herpesa, anemijom i mnogim drugim komplikacijama. Otpušten je kući posle četiri i po meseca sa kilažom od 2.800 grama.
Lepo je, kaže, bilo doći kući sa detetom u naručju.
– Kada sam spustila svoju bebu u krevetac osetila sam pravo olakšanje i nekako sam znala da će od tada pa nadalje sve biti u redu. I bilo je.
Ivan sada ima četiri i po godine, zdravo je i srećno dete. Najviše voli mamu i tatu, obožava tetku Senku, koja je njegovoj mami bila najveća podrška u teškim trenucima. Raduje se odlasku u vrtić, pravi figurice od plastelina koje liče na mala umetnička dela, crta, trenira karate…
– Ivan je moj heroj! Borio se i pobedio. A ja znam da su moje priče pune ljubavi delom tome doprinele, kao i ogromna vera u njegovo izlečenje. I naravno, zahvalila bih se divnim doktorkama sa Instituta za neonatologiju – Mariji Milić, Katarini Lazić, Ivani Jovanović, Vesni Gavrilović i svim medicinskim sestrama koje neguju ta mala bića, a velike borce. Bez njih ne bismo uspeli – završava svoju priču Suzana, a prenosi Žena.rs.
Dodaj komentar