Rio Tinto planira otvaranje svog novog rudnika u blizini Loznice, a to je za sada i jedini aktuelni projekat ove kompanije na tlu Evrope. Istovremeno, dok se narod Srbije buni protiv otvaranja rudnika za eksploataciju jadarita, multinacionalne kompanije i mnoge države Evrope i sveta lobiraju i pritiskaju srpske vlasti da ubrazaju procedure i završe dogovoreni posao oko dobijanja neophodnih dozvola, otvaranja postrojenja i pokretanja procesa rada.
Iako jedna Nemačka ima najveće rezerve litijuma, kako otkrivaju ekološke organizacije, Nemci takođe imaju prioritetni interes da ne zagađuju svoju životnu sredinu, već im savršeno odgovara nabavljanje ove rude sa područja Srbije, pre svega zbog blizine isporuke.
Projekat Jadar jedini je u Evropi, jer je prethodno ova kompanija proterana iz Portugala i Španije.
Portugal
Britansko – australijska kompanija planirala je da rudu gvožđa iskopava iz rudnika Monkorvo u Portugalu.
Međutim, 2012. godine Rio Tinto je navodno odustao od projekta vrednog oko milijardu evra pod obrazloženjem da je ovo jedan od nekoliko “manjih projekata” i da će pod pritiskom akcionara, kao i sve većih troškova, investirati u uži raspon rudnika.
Tada se to odnosilo pre svega na rudnik gvožđa u Zapadnoj Australiji, Gvineji, kao i rudnik bakra u Mongoliji.
Španija: Godina streljanja
Španija je posebna priča. Konzorcijum investitora još u 19. veku otkupio je prava od španske vlade na eksploataciju starog rudnika. Kompanija Rio Tinto nastaje davne 1873. godine, a profit je vrlo brzo nanjušen u Španiji, u provinciji Huelva i autonomnoj pokrajini Andaluziji. Sama kompanija dobija ime po malom rudarskom naselju ‘Minas de Riotinto’.
Poslovanje Rio Tinta godinama se u ovom rudniku zasnivalo na spaljivanju bakarnog pirita pod otvorenim nebom. Sumporna isparenja i kisele kiše dovele su do protesta lokalnih farmera, poljoprovrednika, njihovih porodica, prijatelja, ali i radnika rudnika.
Nezadovoljstvo i protesti kulminirali su 1888. godine, čuvenog 4. februara. Španska vojska napala je civile, a saučešće u zločinu pripisuje se i rukovodstvu Rio Tinta, čiji se interes štitio tog sudbonosnog dana. Tog datuma, na demonstracije je pozvala “Liga protiv kalcinacija” i uz uzvike ‘dole sa isparenjima’, 12.000 pobunjenih građana došlo je na trg ispred lokalne skupštine.
Žene, deca, muškarci, starci, seljaci, rudari, komšije i prijatelji uz pratnju lokalnog orkestra okupili su se zajedno kako bi ukazali na stravične ekološke probleme u kojima su se našli. Između ostalog zatražili su rešenje za prestanak kiselih kiša i poboljšanje uslova rada za rudare.
Ovo se dešava u Španiji pre kraja 19. veka, a da li vas podseća na nešto?
Ovaj miran protest prerastao je u pravi masakr. Španska vojska umešala se i represijom krenula ka sopstvenim građanima. Zvanično je u neredima poginulo samo 13 ljudi, dok je prema drugim izveštajima realna brojka preko 200 poginulih demonstranata, zbog čega je 1888. godina nazvana ‘godinom streljanja’.
Iako su španska i evropska javnost bile zgrožene učinjenim zločinom, nikakve političke niti društvene odgovornosti nije bilo. Masakr nije kažnjen, a zatim je zanemaren.
Ekolozi vs rudari
Ovakav tragični događaj simbol je ekološke borbe kojoj se i danas, kao i tada, prebacuje protivljenje rudarstvu i zaposlenju ljudi koji po tim rudnicima rade. Ovakva manipulacija i pokušaj okretanja ljudi jedni protiv drugih nije strana u zemljama koje se opiru namerama krupnog kapitala.
Kao i drugi slični kasniji protesti, „Liga protiv kalcinacija“ nije se protivila rudarstvu već potpunoj dominaciji rudarske industrije, potpunom podređivanju društva njihovim zahtevima bez ograničenja u odnosu na poljoprivredu, stočarstvo ili ljudsko pravo na zdravu životnu sredinu.
Rudarstvo koje nepovratno razara prirodu i zdravlje ljudi nije grana privrede već čist i nedvosmisleni ekocid.
Primeri Španije i Portugaliji nisu jedine zemlje gde je vidljivo katastrofalno eksploatisanje prirodnih bogatstava i ljudskih života od strane multinacionalne kompanije Rio Tinto.
Zašto država stoji na strani multinacionalne kompanije nasuprot sopstvenim građanima?!
Ono što bi moralo da brine sve zdravorazumske ljude su pitanja šta je svrha projekata poput Jadra, šta će se dogoditi sa svim štetnim materijama i koje su posledice po državu osim svih onih prelepih i altruističnih koje možemo videti kroz ružičasta obećanja koja su nedavno počela da se reklamiraju i video porukama preko nacionalnih frekvencija.
Takođe, jedno od pitanja je zašto država postojano drži stranu i zaštitnički se odnosi prema stranoj kompaniji nasuprot sopstvenom stanovništvu?
Srbija je zemlja u kojoj su narušeni osnovni demokratski postulati, u kojoj ne postoji objektivno medijsko izveštavanje, u kojoj je vladavina prava mrtvo slovo na papiru i u kojoj se građevinske dozvole izdaju investitorima koji prečesto bahatim ponašanjem krše državne zakone bez bojazni od pravnih posledica.
Ne postoji otvorena i iskrena komunikacija između vlasti i građana koji ne pripadaju vladajućoj partiji i to se najpogubnije odražava kroz aktuelna ekološka pitanja. Zabrinutost raste jer vlast ne odustaje od saradnje sa Rio Tintom prebacujući odgovornost za opstanak planete na pleća sedam miliona građana Srbije.
Tim istim građanima sugeriše se istorijska odgovornost za spas čovečanstva u situaciji kada odgajaju svoju decu u zemlji čiji gradovi se nalaze u samom vrhu najzagađenijih na svetu, naročito u zimskom periodu kada je stanje više nego alarmantno. Prednjače Bor, Smederevo i Beograd, ali ni ostala mesta nisu pošteđena štetnog delovanja otrovnih čestica.
Malo se govori o prethodnim havarijama i štetnim uticajima koje su rudnici ostavljali na stanovništvo. Javnost je šturo obaveštena i o povišenoj koncentraciji olova u krvi dece koja su odrastala u blizini topionice u selu Zajača, takođe kod Loznice, na kojoj se prema pisanju medija, prethodnih godina, nalazi više od 600 hiljada tona otpada teških metala.
Građani su neobavešteni i prepušteni sami sebi u borbi za opstanak na svojim vekovnim ognjištima. U selu Pranjani nedavno su se pojavili geolozi, unajmljeni od strane kompanije Rio Tinto, koji su upadali na privatne parcele u pokušaju da ponesu uzorke zemljišta na analizu i sve to bez saglasnosti vlasnika. Meštani su se brzo organizovali, presreli uljeze nateravši ih da praznih ruku napuste njihovo selo.
Dok poljoprivrednici vode bitku za opstanak istovremeno tražeći saborce putem društvenog aktivizma, Vlada Srbije projekat kompanije Rio Tinto predstavlja široj javnosti kao „projekat od strateškog“, „ekstremnog“ i „izuzetnog značaja za Srbiju“. Od kada je predsednik najavio da će se o Rio Tintu izjašnjavati građani na referendumu, meštani i ekološki aktivisti nemaju dileme – referenduma biti neće.
I zaista, o kakvom referendumu i slobodnom izjašnjavanju građana govori čovek koji je obesmislio izbore, čiji partijski funkcioneri se služe besramnim ucenama zaposlenih radnika po javnim preduzećima i čiji nabildovani aktivisti, u vozilima bez tablica, „podsećaju“ građane da je izlazak na izbore važan čin demokratije, naročito ako to potvrde paralelni spiskovi kojima se građani identifikuju prilikom ukrcavanja u ‘bugarske vozove’.
Jasno je da narod koji vekovima živi od poljoprivrede, od prirode i svog rada, neće na miran način prepustiti svoja ognjišta. Više puta smo do sada imali prilike da čujemo poruke meštana da će ‘pasti krv’, ali da oni neće ustuknuti. Pitanje svih pitanja je na čiju će stranu vojska i policija kada kucne sudbonosni čas?
Da li će 2022. godina, kada se planira izgradnja rudnika, biti ‘godina streljanja’ ili GODINA PONOSA i buđenja svesti i zajedništva srpskog naroda?
Dodaj komentar