U Beogradu je sinoć održan veliki protest protiv Zakona o eksproprijaciji zemljišta i novog Zakona o referendumu kojima se na mala vrata omogućava samovolja korumpiranih političara i njihovih nalogodavaca koji vode multinacionalne korporacije. Oduzimaće nam privatna imanja i ostalu imovinu u svojoj pohlepi, prateći njuh za novcem kao svojom jedinom vrednošću, božanstvom i relikvijom.
Sinoć su se okupili i levi i desni, građanisti i seljaci i to je jedini putokaz koji daje nadu da se planovi bolesnih i zaslepljenih ljudi možda neće obistiniti na štetu naroda i njegove budućnosti.
Napravili su nam vešala, stavili nam omču oko vrata i sada čekaju da sami oborimo stolicu, reče sinoć poljoprivrednica i aktivistkinja pokreta Suboborska greda Ljiljana Bralović, pogodivši pravo u metu. Ne postoji slikovitiji i istinitiji način da se objasni u kojoj se situaciji nalazimo kao nacija. Svi koji se prave da ne vide, da ih se to ne tiče su ništa drugo do kompletni idioti, u onom izvornom antičkom smislu.
Čuvena je ona misao „kad se podigne kuka i motika“, a po svemu sudeći ponovo se točak istorije okrenuo i upao u taj glib iz koga se samo poljoprivrednim alatkama izlazi i preživljava. Svako od nas mora stati rame uz rame sa našim malobrojnim seljacima. Nema drugog izbora i nema alternative. Srbija nema alternativu i to se mora jasno i nedosmisleno reći.
Ti naši seljaci poslednji su bastion odbrane ovog naroda, na prvoj su liniji ovog bezumlja koji država najavljuje kao prosperitet i svetlu budućnost. Oni će bez svake sumnje braniti svojim životima dedovinu i zemlju koja je generacije prehranila i koju su naši preci takođe svojim životima platili. Ima li šta vrednije od života? Neko je taj dar predao da bi mi danas stajali sa strane i lajkovali na društvenim mrežama nečiji apel za pomoć.
Bilo je lepo videti skup i energiju koja je vladala sinoć u Beogradu, među probuđenim delom stanovništva. Bilo je hiljade ljudi, ali sve to je malo za jednu ovako važnu temu. Dokle god nas ne bude bilo u milionima na ulicama širom Srbije i mestima označenim za eksploataciju litijuma, neće biti ni mogućnosti za preokret političkih struktura.
Sve će na kraju zavisiti od masovnosti, odlučnosti i konačne odluke vojske i policije koji će u jednom trenutku morati da donesu odluku na čijoj su strani. Da li služe političarima i stranim interesima ili sopstvenom narodu, sebi, svojoj porodici i deci? Dolazi ubrzano taj odsudni čas, a nadamo se da su grb i zastava na uniformama važniji od naređenja ministara poput Vulina, Nebojše Stefanovića ili njihovog takozvanog vrhovnog komandanta.
Predsednik uporno, kroz usiljeni osmeh obesmišljava borbu svog naroda i uverava da niko ne kopa, niko ne istražuje nalazišta litijuma po Srbiji i da se čeka studija o izvodljivosti i proceni uticaja na životnu sredinu koju plaća upravo Rio Tinto. Reče to čovek koji je podelio Srbiju uzduž i popreko, koji nas drži u otrovnom ružičastom oblaku prašine koja će se raspršiti poput malignih ćelija kroz naše nacionalno biće.
Njegove podvale prate i mlade partijske hijene koje se nadaju da će ovaj ponor potrajati dovoljno dugo da i sami obezbede svoje tri generacije krvavim novcem. Sramno za jedan mladi život da od srpskog jezika zna dovoljno da ponovi sklopljenu mantru koja dolazi sa vrha dna.
Kongo je odličan primer od koga možemo naučiti kakva nam je sudbina namenjena. Rudna bogatstva prvo su kolonizatori pljačkali i krali, a danas je taj neokolonijalni status samo u lepšoj foliji upakovan. Strane rudarske kompanije nastvili su mračnu istorijsku tradiciju. Zapošljavaju lokalno stanovništvo za kikiriki i papaju da im izvlače iz sopstvenih nacionalnih resursa milijarde zelenih novčanica. Siromaštvo vlada u toj rudama bogatoj zemlji. Nećemo da budemo Kongo. Ili nam je, pak, svejedno?
Svetu preti nestašica hrane i umesto da nam to bude nacionalna strategija nama na plodnim oranicama Vojvodine niče fabrika guma, a na zapadu Srbije se čeka izgradnja rudnika i nastanak jalovine koja će uništiti vodotokove, zemlju i već sada vrlo štetan vazduh.
Čemu se nadamo i čemu podsticaji za rađanje o kojima bruje sa režimskih medija, iz skupštinskih klupa? Ko će živeti u uništenoj zemlji kojoj je namenjena sudbina neokolonije, koja će se žrtvovati za neku tuđu decu? Šta je sa nama, našom decom i našim dostojanstvom?
Ovo nije pitanje politike, ovo je pitanje golog opstanka i tu ne sme biti podela. Ovi koji su prodali svoje ime, stručnost i znanje za krvave dolare sa namerom da zamene otadžbinu kada se planovi sprovedu u delo neka žive sa svojom sramotom, ali protiv veleizdaje će ustati svako ko ima iole obraza, razuma i nacionalnih osećanja.
Čega se bojiš Srbijo, ti koja si preživela u ovim generacijama mnoge ratove i nesreće? Šta te to sprečava da raširiš krila svog dvoglavog orla i braniš svoje? Nema mnogo vremena za razmišljanje, vreme je za akciju i sabornost. Takva nam je sudbina izgleda i ne smemo svoje sebične i isključivo lične interese stavljati iznad teme opstanka. Moramo se razbuditi, otrezniti i sa kolena postojano ponovo stati na atrofirale noge. Pružimo jedni drugima ruku i shvatimo da ovo nije ružan san već mračna senka koja nam izjeda dušu i telo.
U ponedeljak je novi skup u Loznici, gde su građani sakupili 5.000 potpisa kako bi se ponovo na dnevni red stavio prethodno usvojeni prostorni plan Grada Loznice koji su odbornici po naređenju većinom glasova usvojili za račun otvaranja rudnika Rio Tinta u dolini Jadra. Sa početkom od 10 časova lokalno življe poziva sve stanovnike Srbije da im se pridruže u borbi, jer je činjenica da ukoliko Loznica posrne, pada i strada čitava Srbija i tu nema srećnog kraja.
Ova tema je daleko iznad dnevne politike. Ovo je tema koja znači ono najvrednije – život. Probudite se.
Dodaj komentar